Mala svađa među prijateljima

Pomalo nenadano, pored toliko potencijalnih „kandidata”, NIS je iskočio kao glavna tema.

U početku je to delovalo samo kao još jedan nastavak svakodnevne političke sapunice između SNS-a i DS-a o tome ko je veći lopov i ko je više upropastio državu. Demokrate su insistirale na štetnosti ugovora sa „Etihadom” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i tražile da se sporazum o prodaji „Jata” što pre objavi, dok su naprednjaci uzvraćali navođenjem nepočinstava„žutih”.

Iu tom kontekstu, pomalo nenadano, pored toliko potencijalnih „kandidata”, NIS je iskočio kao glavna tema. Istraga o prodaji NIS-a prvoje najavljena u saopštenju SNS-a, zatim ozvaničena od strane MUP-a ikonačno potvrđena iz usta samog premijera u sredu 13. avgusta. „Da li samsrećan što je neko napravio profit od 500 miliona dolara na našoj nafti igasu, a da na kraju mi dobijemo dividendu od 29 miliona”, rekao je Vučić i dodao da bi bilo dobro ako bi mogla da se uradi „revizija ugovora o prodaji NIS-a”. A to je ponovio i sutradan, 14. avgusta, na već čuvenoj konferenciji za štampu: „Nismo zadovoljni i mi ćemo to rešavati sa gospodinom Putinom i Medvedevom”, pomenuvši ponovo nisku dividendu, profit NIS-a zasnovan na osnovu srpske nafte i gasa, kao i „najnižu rudnu rentu od tri odsto”.

Već u petak se oglasio ruski ambasador Čepurin i prilično nedvosmisleno saopštio da odluka o istrazi privatizacije NIS-a predstavlja potpuno iznenađenje i za javnost i za ruskog suvlasnika NIS-a – „Gaspromnjeft”. „Zašto upravo rusko-srbska kompanija? Zašto nakon pet godina od privatizacije? Zašto upravo sada? ’Gaspromnjeft’ besprekorno poštuje sve dogovore. Oni su transparentni. Sve je otvoreno. Ali se ne može isto to reći o nekim drugim sporazumima sa kompanijama drugih zemalja… NIS puni budžet Srbije sa više od 14 procenata, što iznosi oko 1,2 milijarde evra. Danas je NIS van svake sumnje najuspešnije preduzeće u Srbiji”, rekao je Čepurin u intervjuu za „Politiku”.

Na kraju, Čepurin je diplomatski izrazio uverenje u svetlu budućnost srbsko-ruskih odnosa, uz više nego indikativnu ogradu i napomenu: „Nemanikakvih razumnih razloga da se naša saradnja dovede u pitanje. Ako, naravno, radimo u svojem, srbskom i ruskom, a ne u još nečijem interesu (podvukao Đ.V.).”

Aluzija je bila suviše jasna i direktna da bi mogla proći bez reakcije sasrbskog „najvišeg mesta”, to jest premijerovog kabineta. Već u subotumediji su javili da su se ambasador i premijer sreli i zaključili kako  „ništa ne može ugroziti srbsko-rusko prijateljstvo”. Da li je nakon hitnog vikend-viđenja sa ambasadorom Čepurinom problem zaista otklonjen, ili je stvar samo privremeno diplomatski zaglađena – do sledeće prilike?

Tim pre što ovo nije nipošto prvi put da se premijer na ovakav način baviNIS-om – dakle, isključena je mogućnost da je reč o omašci, ili slučajnom„izletu”. Početkom aprila ove godine, Vučić je bio još eksplicitniji: „Hoćemo svoje pare... Dvadeset devet posto NIS-a su naše pare i moj posao je da te pare uzmem za narod... Sad ćemo drugačije da razgovaramo. I sa NIS-om i sa svima ostalima.”

Ostavimo li po strani ne baš primeren ton i intonaciju, u načelu, nemase šta prigovoriti premijerovoj želji da država za sebe dobije veći udeo i da se više para slije u državnu kasu. I da se istraže eventualne nepravilnosti i zloupotrebe, ukoliko ih je bilo. Tačnije, ne bi se imalo šta prigovoriti da je iole slična revnost pokazana u svim drugim, pa i u drugim, kudikamo drastičnijim slučajevima.

Setimo se da je, na primer, američkom „Ju-Es stilu” „Sartid” prodat za 23 miliona dolara, koliko su otprilike vredele zatečene zalihe u fabričkom krugu. Dok je 1,7 milijardi dolara dugovanja pretvoreno u javni dug koji je na sebe preuzela država (o tome je Slobodan Antonić napisao čitavu studiju). A kada su nam ga, nakon što su potrošili zalihe i pretopili rashodovane vagone i tenkove, 2012. vraćali („za dolar”), Srbija se ponovo obavezala da isplati još 40 miliona a konto u međuvremenu napravljenog duga.

Priča o „Jatu” je takođe tema za sebe. A ona o „Fijatu” i „Zastavi” pogotovo. U svim tim slučajevima država Srbija na sebe preuzima dugove od više stotina miliona evra, i, direktno ili indirektno, više stotina miliona evra ulaže u novo preduzeće. Ništa slično nije učinjeno u slučaju NIS-a.

Ali i nije ovde reč o NIS-u, nego o nečem daleko većem i važnijem – odnosu prema Rusiji i slabljenju njenog ekonomskog i političkog prisustva u regionu. Jer, šta god da je u pitanju –to jest skrivena namera da se poremete odnosi sa Rusijom ili „samo” površno dnevnopolitičko dovijanje da bi se malo skrenula pažnja iz nevolje u koju se upalo zbog spornog ugovora sa „Etihadom” – posledice su jednako pogubne i postupak je podjednako skandalozan.

Zašto premijer nije rekao da će sa italijanskim predsednikom i premijerom pokušati da izmeni ugovor o „Fijatu”? Ili sa „prijateljima iz Emirata” popraviti „fantastičan” sporazum sa „Etihadom”? Zašto nije najavio energičnu istragu o prodaji „Sartida”, makar i prethodno umirivši američku stranu kako ta istraga nije uperena protiv njih? Zašto ne kaže da će pokušati sa Angelom Merkel izdejstvuje promenu nemačkog stava prema Kosovu? Tada bismo možda i mogli prihvatiti da se radi o iskrenom „ekonomskom patriotizmu”. Ovako, plašim se, ipak pre o ekonomskoj i političkoj okupaciji.

Glavni urednik časopisa „Nova srbska politička misao”

Đorđe Vukadinović,