"Farma" je naša duhovna akademija

Na svetu je previše gladnih, očajnih ljudi bez nade. Narod je željan duhovnog i umoran je od ovog ovakvog životaa tih vrednosti koje narod želi, nema. Koliko znam, na svim našim televizijama postoji jedna- jedina duhovna emisija-"Agape"

Vuk Drašković je pisac iz čijih su romana "Nož" i "Molitva" mnogi saznali da su Srbi i šta je problem i prokletstvo naroda kome pripadaju. I baš ova činjenica kao da je i odredila lidera nekad najjače opozicione partije u Srbiji Srpskog pokreta obnove, sada čoveka koji se u poslednjem romanu "Doktor Aron" bavi smislom ljudskog postojanja.

U Vikipediji ste opisani kao srpski književnik i političar. Kako vi vidite sebe?
- Nikada političar nije mogao da nadjača književnika. I kao političar govorio sam posebnim jezikom i na poseban način. Pokušavao sam da pobegnem od prostote.

Da li vam se čini da umesto da se srpsko društvo kao zajednica jedinki usmerena ka zajedničkom napretku, kreće pogrešnim putem?
- Ta kriza duha je jednaka i na Istoku i na Zapadu i teško je praviti neke razlike. Na svetu je previše gladnih, očajnih, ljudi bez nade. I bogati su uglavnom duhovno siromašni. Među tim prebogatim većina su oni koji bi mogli uvesti u svoju kuću nekoga od njih i kazati: "Sve što nisam ukrao nosi". Stvari postaju merilo prestiža ljudi i zadatak je pre svega književnosti da se ruga tome i da pokušava da uzdigne nadu.

Samo književnosti?
- Malo je Diogena danas u svetu. A toliko su potrebni. Zvaničan podatak je da u Srbiji ima oko dvadeset i osam odsto nepismenih. Naš jezik umire. U političkom i novinarskom žargonu, a bogami i u školama. U opticaju nema više od hiljadu reči!

Detinja čistota

Posle "Doktora Arona" koji se bavi sasvim neobičnom temom, gde ćete naći teme za sledeću knjigu?
- To ide i sa iskustvom i znanjem, ali, bogami i sa približavanjem tog zida koji čeka svakog od nas. Zato, vrhunski naučnici postavljaju i danas ista pitanja kao i deca kad su progovorila. Mislim da je zadatak književnosti, filozofije, nauke da traži odgovore na ta dečja pitanja. Ne pitaju deca ko je pobedio na Voždovcu, niti u kojoj im je tata partiji, nego pitaju kako duva vetar i hoće li ponovo ikad videti svoju umrlu baku.

Lična karta

Ime: Vuk Drašković
Datum rođenja: 29. novembar 1946. godine u selu Međa u porodici kolonista iz Hercegovine
Karijera: Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. godine U periodu 1969. do 1980. bio je novinar u nacionalnoj agenciji Tanjug. Skoro tri godine radio je i kao dopisnik iz afričkih zemalja. U tom periodu objavljuje i svoje prve književne priče, kao i esej "Ja, malograđanin". Govori engleski i ruski. Pored toga što je lider SPO, u Vladi Srbije pod vođstvom Vojislava Koštunice u aprilu 2004. godine biva postavljen za ministra spoljnih poslova Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ostaje na istoj dužnosti na nivou Srbije do izbora nove vlade u maju 2007. godine
Knjige: "Sudija" (1982), "Nož" (1982) koji je ekranizovan 1999. godine, "Molitva", " Molitva 2", "Ruski konzul", "Noć đenerala", (1994) "Odgovori", "Kojekude Srbijo", "Doktor Aron"
Privatni život: Oženjen je Danicom Drašković

Ali je zato "napredak" reč u ime koje smo došli tu gde jesmo.
- Tako je, ali, ako pomame za bogatstvom i sjajem ima i tamo gde ne bi smelo, kao u crkvi, onda se nemojmo čuditi opštem duhovnom padu. U svom životu, od svih dana izdvojio bih one kada sam prvi put bio u Izraelu i prošao put od Nazareta, Vitlejema, Kapernauma, Kane Galilejske, Jerusalima, pa do Jerihona. Nigde nisam video tako bedne crkve kao na izvoru hrišćanstva. U Nazaretu, oko izvora na kojem se anđeo javio Mariji i rekao da će da rodi Hrista sagrađena je skromna crkva. U Kapernaumu su sagrađene dve crkve, siromašnije od crkava po mnogim našim selima. Jedna je pravoslavna, a druga katolička. U Kapernaumu koji je proslavio Hrista i koga je Hrist proslavio ima toliko skromnosti. Pa i crkva Svetog groba, mesto na kojem je bio razapet, i ona pećina u kojoj je bio sahranjen, mala je i neuočljiva. Bio sam šokiran. Milioni i milioni obesnih hrišćana, namerno govorim o obesnima jer oni su puni para, dolazili su na hodočašće, obilazili sva ta mesta, videli sve te crkve i ostavljali ih tako. Te male crkve potvrđuju veličinu onoga u čiju su slavu podignute. U njima se oseća Bog. A Bog se ne može osetiti u katedralama i bazilikama podignutim u slavu zemaljskih vladara. Teško da ćete Boga osetiti u zlatnim žezlima i krunama patrijarha, papa. Moralo je tako biti. Dok je hodio zemljom nije dozvoljavao da njemu učenici peru noge nego je on prao njima. I džaba im, uludo, svo to zlato careva, kraljeva, crkvenih velikodostojnika i najvećih biznismena su magla i dim. Niko ništa u grob neće odneti. A i za života njihovog zrnce peska sa Hristovih sandala bilo je skuplje od svega toga. Tako ja to osećam. Pritom neću da kažem da zagovaram sada odricanje od materijalnog i prirodne potrebe ljudi da se obogate i žive dobro. Hoću samo da kažem da se ne sme preći granica kada roba postaje gospodar čoveka. A granica je dramatično pređena. Svuda u svetu.

Pa, ni masovne komunikacije ne nude drugačiju sliku?
- Nemojmo se ljutiti na ljude. Narod je željan duhovnog. On ne zna šta je to duhovno što treba da mu se pruži, ali zna da je umoran od ovog ovakvog života. Pokazalo se to najbolje onih dana posle patrijarhove smrti. To je bio žal stotine hiljada ljudi za nekim duhovnim vrednostima. A tih duhovnih vrednosti koje narod želi-nema. Koliko znam, na svim našim televizijama postoji jedna jedina duhovna emisija, "Agape". Šta ćete, naši univerziteti, naše duhovne akademije su "Farma", "Veliki brat", "Menjam ženu" i "Trenutak istine", direktni prenosi sednica Skupštine Srbije.

Vi ste rođeni 29. novembra, a zapamćeni ste kao jedan od najvećih ovdašnjih monarhista...
- To nema nikakve veze jedno sa drugim. Ima mnogo ljudi koji su rođeni na Dan Republike, Matija Bećković na primer. Ima mnogo onih koji su rođeni na Dan Republike, ali su za monarhiju.

Kako vam novinarstvo, koje je vaša profesija izgleda danas?
- Neću da sudim novinarstvu danas, iako imam svoj sud..
... Ipak, neka pravila profesije su evidentno degradirana...
- Ne znam da li danas postoje, ali, u moje vreme su postojala. Iako je to bio jednopartijski, komunistički sistem, nije mogao svako da se bavi novinarstvom. Počeo sam u Tanjugu, a Tanjug je tada bio agencija četvrta u svetu po kvalitetu. Nije bilo novinara koji se smeo ogrešiti o pravilo opadajuće piramide i pravilu da se osnovna informacija morala saopštiti u jednoj ili najviše dve rečenice. Nije bilo novinara, barem u Tanjugu, koji je i pomišljao da ode na ručak ili na večeru, a da ne obavi zadatak. Postojao je Institut za novinarstvo, pa su mladi novinari, početnici imali priliku da čuju za šta su sve dodeljivane najveće novinarske nagrade u svetu. Nekada za samo dve ili tri rečenice, za informaciju. Nezamislivo je bilo da se, bez obzira na ta ograničenja sistema ne čuje i druga strana ako je u životu. Da li je i danas tako? Najčešće nije! Zato što je došlo do opšteg pada obrazovanja. U moje vreme je bilo nezamislivo da neko može da završi fakultet kupovinom ispita.

U nekoliko navrata imali ste priliku da kao neko koga je ovaj narod u jednom trenutku jako voleo pričate o privatnom životu. Gde je ta granica...
- Ljudi imaju taj stil da vole da slušaju o privatnosti. Na meti su poznati i bogati pojedinci. Oni su sa zadovoljstvom pozirali pored svojih bazena, ispred svojih vila sa skupocenim pločicama, u baštama, pokazivali svoje moderne garniture ubeđeni da time uzdižu sebe. Ja ne spadam u tu grupu.

Šta je to što nas, po vašem mišljenju čeka u Novoj godini?
- Bojim se da ću vas ostaviti bez odgovora, jer ja ne volim te proslave Novih godina, rođendana, odlazaka u vojsku, svadbi posle venčanja. U vojsku sam otišao tako, što sam svom uredniku predao tekst i rekao da me neće videti jedno godinu dana, jer već večeras moram da se javim u kasarnu na služenje vojnog roka. Iz vojske sam izašao tako što sam se razdužio u deset sati. Već u jedanaest bio sam u Tanjugu, a u dvanaest izveštavao. Venčao sam se u farmerkama i kariranoj košulji, sa dva svedoka, jer toliko zakon nalaže, a onda smo otišli na ručak, pa smo se vratili na posao. Za tim ceremonijama ja nemam potrebe.

Verujete u duhovni oporavak srpskog naroda. Ko treba da ga donese?
- Književnost, filozofija i nauka, a valjda su tu neka vrela duhovnosti i nade. Veliča se i slavi svako negiranje nade. U nauci, književnosti, i filozofiji je jedna velika i dramatična polemika o tome da li ima ili nema vrhovnog uma. Zašto ljudi, koji negiraju postojanje vrhovnog uma, to čine s velikim ushićenjem i osećanjem sreće. Ako nema vrhovnog uma, onda nema ni nade, a ako nema nade, onda nema ni sreće. Ako nema Boga onda nema ni nade, a ako nema nade onda nema ni nas. Ako ljudi već negiraju to postojanje, onda bi ono moralo da bude obeleženo nekom tugom, patnjom, a ne radošću. Zato mislim da negde u potaji sumnjaju u svoje nalaze i nadaju se.

Kažete da su vas nagrade stalno zaobilazile, a vaš književni opus je dokazivao da ima i te kako materijala za nagrade i priznanja.
- Pre desetak godina sedeo sam u Klubu književnika s jednim stranim piscem, koji je u svojoj zemlji dobio jednu uglednu književnu nagradu. Bila je reč o svojevrsnom rečniku tog naroda, a knjiga je tek na kraju imala znakove interpunkcije, neko objašnjenje, uputstvo da svaki čitalac te reči raspoređuje po svom nahođenju. Ja mislim da je najveća nagrada za jednog pisca ako čitalac ne zaspi dok čita njegovu knjigu. Nagrada je i ako ga psuju, i ako ga grde, samo da ne spavaju uz to što on piše. Kao političar sam kažnjavan zbog literature, a sada će moja književnost biti kažnjavana zbog mojih političkih stavova.

Na šta tačno mislite?
- Zbog književnog govorenja i danas me kažnjavaju. Nekoliko stotina hiljada ljudi je u ovoj zemlji ubijeno od 1990. do 2000. godine, milioni raseljenih, obeskućenih, pretvorenih u roblje, i sve to je potpuno zaboravljeno, a prstom se ukazuje na mene i govori "to je onaj što je sekao ruke". Nije zaboravljen taj moj metaforički politički govor da svako onaj ko ovom zemljom Srbijom pronese ustaški barjak, turski barjak, ostaće i bez ruke i bez barjaka. To je bukvalno shvaćeno: Devedesete godine kada sam odlazio u politiku nisam ni slutio šta me sve može čekati.

Šta biste menjali iz svog života?
- Ni Bog ne može da promeni ono što je bilo. Ja sam u istom danu bio i na vrhu i na dnu. U istom danu leteo sam na krilima povika desetine hiljada "Vuče, Vuče", a posle toga odvođen u policijske kazamate. Bavljenje politikom dovodi u sumnju i onu narodnu da se prijatelj poznaje u nevolji. Mnogi koji su se predstavljali kao prijatelji odmah su govorili da su u nekoj nevolji. I kad bi ti laskavci i sitne šićardžije dobili ono zbog čega su se predstavljali kao prijatelji uzimali su i šakom i kapom. Ali i to je iskustvo. Mnogo je onih koji su otišli. Šteta je u tome što nisu smeli ni doći.
U svakom slučaju ja sam čovek koji ima mnogo mana, a u životu nikada nisam kažnjavan zbog svojih mana već vrlina.