Za prljav posao, poštene i čiste pare

Novo Goražde – Planinska područja Gornjeg Podrinja od davnina su čuvena po proizvodnji drvenog uglja. Tako se u Mesnoj zajednici Potkozara, u opštini Novo Goražde, koja se nalazi na razmeđu federalnog Goražda i Čajniča, ovih zimskih dana može videti dim iz dvadesetak ćumurana.
Ovde se, kažu, isto toliko domaćinstava bavi proizvodnjom drvenog uglja i od toga ostvaruje pristojne zarade.
U posao se uključilo i Udruženje poljoprivrednika iz Novog Goražda, koje ih usmerava, savetuje i obezbeđuje im siguran plasman, a nedavno ih je okupilo u Zadrugu „Napredak”, koja je ovlašćena za proizvodnju, izvoz, trgovinu i otkup drvenog uglja.
– Ove ljude, mahom poljoprivrednike, koji se tokom jeseni i zime bave proizvodnjom drvenog uglja, uspeli smo usmeriti da zajedno nastupaju i na italijanskom tržištu. Naš plan je da im obezbedimo i pakovanje uglja u manje vrećice koje koriste vikendaši za roštilj, čime bi značajno povećali proizvodnju i plasman na domaćem i stranom tržištu, kaže Boris Gavrilović, predsednik Udruženja poljoprivrednika iz Novog Goražda.
Drveni ugalj ovde se proizvodi po starom, oprobanom receptu, u ćumuranama koje su poput kupola ozidane od cigle. Meštani Potkozare, u obnavljanju ove proizvodnje, vide mogućnost dodatne zarade, s obzirom da nakon povratka na skoro ugasla ognjišta još nema posla u nekadašnjim fabrikama, niti se nazire neki drugi posao, van poljoprivrede.
Zatičemo pored jedne od ovdašnjih ćumurana Uroša Gigovića, sa komšijama Vukašinom i Vulom Lorićem. Kažu kako je ovo težak, naporan i prljav posao, „ali su zato pare od zarade poštene i čiste”, dodajući da se sa drvima snabdevaju iz vlastitih šuma.
– Neđo Veljović se ovde još pre više od pola veka prvi počeo baviti ovim poslom. Tradicija spravljanja drvenog uglja, međutim, ovde datira još odranije, samo što su tadašnje ćumurane bile prilično primitivne, dok su ove današnje savremenije i lakše za rad – priča Gigović.
Pored tek zagasle ćumurane, iz koje nakon hlađenja treba da izvade drveni ugalj, objašnjavaju nam proces proizvodnje.
– Sve traje 15 do 20 dana. Slobodno napiši da ovaj težak posao nije preporučljiv za mlade, zato ga obavljamo mi stariji. Prvo se pripreme peći, pa počne punjenje drvima, nakon čega se ćumurana potpaljuje. Onda si obavezan najmanje deset dana sve poslove i kućne obaveze ostaviti na stranu, da dežuraš kod ćumurane i neprekidno ložiš dan i noć, kako se proces proizvodnje drvenog uglja ne bi prekidao. Kad stignemo do gašenja saspe se bure vode da se stvori para, a onda nakon hlađenja prvoklasni ugalj se kupi u vreće i šalje na tržište – objašnjavaju Gigović i Lorići.
Pokazuju nam zalihe, koje nisu prevelike, i objašnjavaju da vreću ćumura od 14 kilograma prodaju po sedam maraka.
– Iz jedne ćumurane godišnje proizvedemo u proseku četiri do pet tona drvenog uglja. Radimo to u ovo vreme kad nema drugih poljoprivrednih radova, a bogme i kad nestane para. Šta drugo, nego potpaljuj ćumuranu, kazuje Uroš Gigović.
Vukašin Lorić kaže da se ovim poslom bavi od 1981. godine. Poslednjih godina pridružio mu se i brat Vule, koji je bio taksista, ali od tog posla više nema zarade.
– U poslednje vreme grade se i potpaljuju ćumurane i u susednom Milijenu, u opštini Čajniče, te dole prema Goraždu. Tako da ih na području Goražda, Novog Goražda i Čajniča ima stotinak. Jeste da je konkurencija, ali svi nađu kupce. A ukoliko uspe ovaj izvozni posao preko našeg Udruženja i Zadruge onda će to biti prava stvar, naglašava Vule Lorić.
– Osim što u ćumuranama vidimo mogućnost privrednog oporavka, one su i svojevrsna turistička atrakcija ovog kraja, tako da ljudi koji putuju sve češće zastaju i svraćaju pored upaljenih ćumurana – kaže Boris Gavrilović, čovek koji u proizvodnji drvenog uglja vidi šansu ostanka ljudi u ovom planinskom kraju.