Projekat destrukcije 14. deo

Filozofsko odstupanje


Istorijska spirala je, došavši na viši nivo, došla do tačke, iz koje je svojevremeno krenula. Francuska se, kao i ceo svet, svojevremeno odrekla monarhije, da bi u sledećem razvojnom to negirala (zakon negacija negacije). Svetska dešavanja se odvijaju u strogom skladu sa osnovnim zakonima svetskog razvitka (dijalektike). Težnja ka slobodi i potreba njenog ograničavanja u stvari predstavljaju zakon jedinstva i borbe suprotnosti. NJhova sukobljenost rađa energiju, koja teži da razreši protivrečnost, što dovodi do neprekidnog poboljšanja sistema. Bez borbe suprotnosti dolazi do narušavanja simetrije sistema. Sloboda, koja je odnela pobedu nad poretkom, neminovno se pretvara u apsolutni haos koji uništava društvo. Ako se situacija ne dovede u ravnotežu onim što predstavlja suprotnost slobode — poretkom, društvo će se iz organizovane strukture pretvoriti u haotičnu masu. I obrnuto, analogno prethodnom, kada se društvo guši u zagrljaju gvozdenog poretka, nedostatak slobode dovodi do stagnacije. U prvom slučaju društvo uništavaju unutrašnje energije koje ničim nisu ograničene, a u drugom slučaju – spoljašnje energije od kojih ono ničim nije zaštićeno.
Harmonija nastaje u sistemu koji ima unutrašnju protivrečnost koja se neprekidno rešava i ponovo obnavlja. Težnja ka slobodi suprotstavlja se poretku, a težnja ka poretku suprotstavlja se slobodi. Da bi ostao u harmoniji, sistem ne treba da prevaziđe svoj unutrašnji konflikt, već uvek treba da teži da ga prevaziđe. Unutrašnji konflikt dovodi do razvoja, omogućavajući sistemu da dobije nova svojstva, koja su nepoznata njegovom prethodnom stanju. Konflikt slobode i reda rađa vatru inkvizicije i slobodu duha. Uklonite jedno, i neće biti drugog. Bez vrha nema dna, bez zla nema dobra. Harmoniju zamenjuje smrt.
Liberalna demokratija dovodi društvo u stanje haosa, zato što podjednako uništava i ideale slobode i poredak. Težeći da svemu da slobodu, ona sve lišava slobode. Totalna sloboda gradi diktaturu poroka. Ahilova peta demokratije je — teorija jednakosti. Ujednačavajući u pravima minus sa plusom, ona rađa smrt. Nastaje sistem koji nije u stanju da stvori pokretačku energiju. Konstrukcija počinje da se raspada i nestaje u ništavilu.
Postojanje sistema traži stalni prelaz iz jednog stanja u kvalitativno drugačije stanje. Prošlost se zamenjuje budućnošću, uništenje dovodi do preporoda. Model monarhije je u sebi sadržao svoju negaciju, demokratiju, ali on takođe negira tu svoju negaciju, vraćajući se nazad, samom sebi, u poboljšanom obliku. Budućnost je preoblikovana prošlost a sadašnjost je negiranje prošlosti i budućnosti. Prošlost čovečanstva je monarhija. Budućnost čovečanstva je unapređena monarhija. Demokratija - to je negiranje i bivše i buduće monarhije, kojim se sistem usmerava ka unapređenju.
Ponavljanje i samoreprodukovanje sistema, može se u ključnim tačkama predstaviti spiralom koja raste naviše. Svaki od narednih lukova razvoja ponavlja ključne karakteristike poslednjeg luka. Lanac ciklusa obrazuje spiralu koja se sužava. Povratak u prošlost nikada ne predstavlja reprodukovanu kopiju prošlosti. Razvoj predstavlja povratak u prošlost na višem nivou. Kroz zakone negacije negacije i jedinstva i borbe suprotnosti, sistem koji se razvija dobija nove odlike, zadržavajući one osnovne, tj. ostajući poseban.
* * *
Istorija nije prava cev oko koje je namotana spirala. Istorija je piramida na koju je namotana spirala. Svaki sledeći luk pravi pun krug i dolazi u početnu tačku brže nego prethodni. Jednom će sistem čovečanstva doći do tačke odakle neće biti ni leve, ni desne strane, ni vrha, ni dna. Biće potpuna jednakost koja isključuje svako kretanje i razvoj. I sistem će, u takvom stanju, izgubiti dijalektičku protivrečnost i nestati. Šta će nastati umesto njega, to ne znamo i ne možemo znati jer je to već oblast metafizike. Može se precizno reći samo jedno — to neće biti isti ovaj svet na koga smo navikli.