Konjički kapetan 1. klase Kirilo Kira Dragićević, rođen je 1884. godine u Ivanjici. Svršio je podoficirsku školu u Beogradu, a docnije preveden u Konjicu, da bi s početka prvog Balkanskog rata postao oficir.
Preturio je Kirilo preko pleća i Turski i Bugarski rat i u oba bio ranjavan. Potom je službovao u Kraljevu, u 4. Konjičkom puku, odakle je otišao i u borbu protiv Austrougarske. Odmah s početka Prvog svetskog rata, septembra meseca 1914. godine, opet biva teško ranjen u borbama na Mačkovom kamenu.
„I noć provodimo na putu u koloni. Osluškujemo bahat konjskih kopita. To divizijski ordonansi raznose zapovesti, sve do jutra – divnog, sunčanog. Na domaku smo Šanca, vele da su tamo trupe pukovnika Petra Mišića. Artiljerija se odvaja, a pred nama vrh Jagodnje planine – Mačkov kamen. Žurnim korakom sručismo se u duboku vrtaču, ali tog časa dobismo plotune šrapnela, sve fijuču iznad glava. I naša artiljerija otvara vatru, već imamo ranjenih, od nas vatra se prenosi i na našu bateriju, zazujaše zrna. Osetih da me nešto prostreli, tu pod grudi, pa u ruku i kroz rame. Vidim još ranjenih povlače se dublje u šumu... Čujem i kako neko kaže: ’5. prekobrojni vodi borbu, ranjen je i princ Đorđe.’ To je sve što sam čuo”, poslednje je čega se seća Kiro Dragićević, pre nego tu pade i biva zarobljen, da bi u zarobljeništvu u bavarskom Gredingu ostao do pred kraj rata.
Lošeg zdravlja, narušenog ranjavanjem i neljudskim uslovima u ropstvu, ipak je, prema pisanju uredništva „Ratnog pomenika”, smogao snage da po Oslobođenju, nastavi svoju vojničku karijeru. Službuje u 5. Konjičkom puku u Valjevu, za ovim u Depou konja u Slovenskoj Bistrici, u kojoj mu se zdravlje naglo pogoršalo od zadobijenih rana u Svetkom ratu i jula 1927. godine umire, ostavivši za sobom nezbrinute ženu i malog sina Svetozara od dve godine.
„Vezan još od prvih dana vojničke službe za Kirila, još dok ne nastupiše ratovi, uvek sam u njemu sretao vernoga i vrednoga pomoćnika u vremenu zajedničkog nam službovanja u Konjici. Docnije nas je sudbina uputila jedno na drugo i u ratovima i ja sam bio ponosan kada sam mu mogao kakav ratni zadatak poveriti, znajući da će ga on uvek s hrabrošću i samopregorom potpuno izvršiti. Na koncu njegove dične vojničke karijere, ovenčane ordenjem i priznanjima, susreli smo se opet na službovanju u Valjevskom vojnom okrugu”, govorio je nad Dragićevićevim odrom njegov pretpostavljeni starešina Đoka Isaković.
Tu pominje, a „Pomenik” beleži i sećanja na zaravan Mačkov kamen, trodnevne uzaludne napore, zemlju natopljenu ljudskom krvlju i pokrivenu leševima srbskih i austrougarskih vojnika i oficira.
„Nit smo mi mogli osvojiti uporno branjene rovove niti su Austrijanci smeli da iz njih izlaze. Vele da je palo preko 100 oficira i oko 10.000 ljudi, a danas 25 godina kasnije, iako su kosti palih boraca brižljivo sakupljene u kosturnicu, ipak u svakoj jamici ili starom rovu nalaze se ljudske kosti i predmeti ratne opreme, najviše u onima koje su Austrijanci držali. I uvek kad se u sećanjima pomene Mačkov kamen, setim se kapetana Kirila Dragićevića. Setim ga se, visokog naočitog, hrabrog, gvozdene volje i kako je vredno nastojavao da odgovori svojim napornim dužnostima. Uz njegovo ime, ime tog ratnika i viteza, zato će zanavek stajati, da je žrtvovao sebe za dobro Kralja i Otadžbine.”
Olga Janković, Politika
