Egipat na kritičnoj crti

Egipat preživljava prelomni momenat. Danas je opozicija organizovala «marš miliona», koji, kako ona računa, može kardinalo da promeni situaciju u zemlji.
 

Milioni ljudi izašli su na ulice Kaira i Aleksandrije s parolama da predsednik zemlje Hosni Mubarak i nova vlada, koja je tek juče položila zakletvu, daju ostavku. Opozicija, u čijim redovima se ne vidi za sada jedinstveni lider, demonstrira svoju sasvim realnu silu. Pri tome najpreimentiji i najnepomirljiviji stav zauzima asocijacija Braća muslimani koja je zabranjena. U objavljenoj izjavi radikali pozivaju egipatski narod da ne napušta ulice dok se režim koji se nalazi na vlasti ne povuče.

Na kome će ostati polje boja? Možda na onima na čijoj strani bude egipatska vojska? Mišljenje Vladimira Beljakova, eksperta Instituta za Istok.

Meni se čini da će najverovatniji rezultat razvoja situacije biti kompromis između režima i opozicije. Na to navodi u prvom redu činjenica da armija ostaje verna režimu. Armija u Egiptu u periodu republike uvek je bila osnova režima i izgleda da to ostaje do danas. Ponovo imenovani potpredsednik Egipta Omar Sulejman već je počeo pregovore sa predstavnicima opozicije, pri čemu, kako shvatam, u prvom redu sa predstavnicima formalno postojećih političkih stranaka. A takvih stranaka je u Egiptu više od dvadeset.

Za međunarodnu zajednicu stabilnost u Egiptu, najverovatnije, vrednija je od promena. Pa makar te promene mogle da dovedu do uspostavljanja demokratije u zemlji. Previše velika može da bude cena prelaznog perioda. Pokušaji da se vojnim putem reši kriza prete katastrofalnim posledicama. Pri čemu ne samo za Egipat. Ne treba zaboraviti da osnovna maršruta isporuka bliskoistočne nafte u Evropu prolazi kroz Suecki kanal. I ne samo. Kanas osigurava oko 10% prevoza svetske trgovine. U slučaju dalje destabilizacije situacije u zemlji on može da bude zatvoren. Zato situacija u Egiptu teorijski može da uspori izlazak svetske ekonomije iz krize.

Između ostalog, osim ekonomskih postoje i politički rizici. Na njim podseća Vladimir Beljakov.

Ako ipak Mubaraka nateraju da ode i u talasu protesta na vlast dođu islamisti, vrlo mnogo će se promeniti ne samo u samom Egiptu, već i u čitavom regonu. Dovoljno je setiti se kako je uticala na situaciju regonu islamska revolucija u Iranu 1979. godine.

A takav razvoj se ne isključuje. Između ostalog, u Iranu mnogi političari vide događaje u Egiptu kao ponavljanje Islamske revolucije iz 1979. godine. Između ostalog, u takvom ključu izrazili su se predsednik iranskog parlamenta Ali Laridžani i ajatola Ahmad Hatami.

Među prvima moguću opasnost od dešavanja u Egiptu spoznao je Izrael. Za razliku od SAD i većine evropskih zemalja, koje nisu za sada izjavile zvaničnu podršku režimu Mubaraka, izraelske vlasti su zauzele konkretniji stav. U direktivi koju je MIP Izraela uputilo u ključne ambasade u inostranstvu, podvlači se važnost održavanja stabilnosti u Egiptu. A to znači da «revolucija urmi» nije potrebna nikome osim samih revolucionara.