Veliki put – ciganska sudbina

Sa nama su konji, znači sa nama je Bog – postoji takva ciganska poslovica koja svedoči da je vekovima ciganska sudbina bio nomadski život, večiti put. Putem je nazvala svoju izložbu ruski umetnički fotograf Ljalja Kuznjecova. Izložba je otvorena u Peterburgu na Međunarodni dan Cigana, koji se obeležava 8. aprila.

Prvi snimak koji je napravila Ljalja Kuznjecova odmah je postao čuven: ciganski dečak pustio je iz ruku goluba i gleda ga začuđeno – kako to da je prethodnog trenutka ptica bila u rukama, a sada živi svojim životom? To nije entografija, nije sociologija i nije politika, tvrdi Ljalja Kuznjecova u intervjuu za Glas Rusije. Ovde je glavno moje sopstveno osećanje.

Vrlo često ova fotografija se koristi kao svedočanstvo da se borim za slobodu Cigana ili nešto slično, kaže umetnica. A za mene je taj dečak sa golubom simbol da sam našla sebe, da sam mogla samostalno da idem putem. Svaki moj rad je mala pesma. Sve one su objedinjene ne samo temom ciganskog naroda, već i time što su to pesme ovih ljudi, njihov način života – sve to je svojevremeno odgovaralo mnom unutrašnjem stanju.

Možda bi Ljalja Kuznjecova i sada ostala vazduhoplovni inženjer, kao u mladosti. Ali desila se tragedija: poginuo je njen muž i život se preokrenuo, ona nije mogla da se vrati prethodnoj profesiji. Slučajno se upoznala sa Ciganom na pijaci, došla je na ekskurziju u tabor, napravila nekoliko snimaka.. Tako je počeo moj drugi život koji je probudio sećanja iz detinjstva – govori Ljalja Kuznjecova. Ono je proteklo u malom stepskom gradu u centralnoazijskoj republici Kazahstan, gde je bilo mnogo Cigana koji su mi se činili divnim. Ali bilo je zabranjeno da im prilazim: mama je govorila da će me ukrasti.

Počela sam da snimam prave cigane u taboru u Kazahstanu. Oni su živeli u šatorima koji su stajali u krug, i trčala sam od šatora do šatora sva ispunjena nekom sumanutom energijom. Zatim sam fotografisala u Ukrajini, u srednjeazijskom Uzbekistanu. Pokušala sam da snimam u baltičkim zemljama, u Litvaniji, ali mi tamo ta tema nije donela zadovoljstvo. U Litvaniji život Cigana teče unutar kuće, a meni je potrebno nebo, potrebna je linija horizonta, vetar...

Naravno, danas ima sve manje pravih slobodnih Cigana, koji su bili nadahnuće križevnih klasika – Puškina, Tolstoja, Merimea – sa tugom govori Ljalja Kuznjecova. Savremeni život i savremeno društvo ne doprinose očuvanju tradicionalnih osnova njihove egzistencije.