Međunarodno pravosuđe u stezi geopolitike

Dan međunarodnog pravosuđa, koji se slavi 17. jula je još jedan povod da se ponovo zamislimo nad zajedničkim problemom. Naš analitičar Pjotr Iskenderov smatra da o svetskoj „diktaturi zakona“ zasad možemo samo da sanjamo.

Međutim, prvo malo istorije. Današnji praznik je ustanovljen u čast usvajanja Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda 1998. godine. Po ovom dokumentu MKS je ovlašćen za „jurisdikciju prema licima odgovornim za najozbiljnije zločine, koji izazivaju zabrinutost međunarodne zajednice“.

Osnivanje ovog suda je od samog početka naišlo na različite reakcije. Radi se o tome što je međunarodna zajednica već stekla sumnjivo iskustvo funkcionisanja Međunarodnih krivičnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Pristrastnost prilikom izbora tuženih, nedostatak realne mogućnosti da učesnici bave svoja prava na procesima, bavljenje sudija i javnih tužilaca političkim izjavama – svi ovi momenti predstavljaju uobičajenu praksu oba Tribunala i bacili su senku na ceo savremeni sistem međunarodnog pravosuđa. Njegove institucije često igraju konjunkturnu ulogu, obrazlažući i zalažući se za ove ili one geopolitičke scenarije.

Ovo se direktno tiče MKS, čije mnoge odluke jako liče na otvoreno mešanje u unutrašnje stvari država u interesu jedne od strana u konfliktu. Ova praksa je započela 2010. dodine kad je Sud izdao nalog na hapšenje aktuelnog predsednika Sudana Omara al-Bašira, umešavši se u unutrašnji konflikt u sudanskoj provinciji Darfur. Ovaj nalog je pozvan da primora vlasti Hartuma da se saglase na odvajanje krajeva Južnog Sudana bogatih ugljovodonicima. Kako tu ne sprovesti paralelu s optužnicom upućenom predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću kad je Haški tribunal iskoristio kosovske separatiste i Zapad za međunarodno-pravno obrazlaganje njihovih aktivnosti!

Još vidljivija geopolitička angažovanost MKS ispoljila se u Libiji – gde je nalog za hapšenje Moamera Gadafija i njegovih bližnjih izdat pre sprovođenja istrage i u uslovima unutrašnjeg konflikta koji traje između vlasti zemlje i pobunjenika. Nažalost, ovde, kao i u slučaju s Jugoslavijom, institucije međunarodnog pravosuđa idu ruka pod ruku s NATO.

U intervjuu za „Glas Rusije“ stručnjak Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za poznavanje slovenstva RAN Ana Filimonova je istakla:

Najozbiljniju posledicu ovakvog razvoja događaja predstavlja krah međunarodnog prava, koje su stvorile države antihitlerovske koalicije na konferencijama u Jalti i Potsdamu. Osim toga, očigledan je prelazak glavne uloge u međunarodnim poslovima s OUN na NATO – na faktor sile, koji Alijansa ispoveda. Upravo ovim se i objašnjava tako operativno mešanje NATO i MKS u libijski konflikt.

Ovakva „operativnost“ je najčešće praćena mirisom nafte, imajući u vidu težnju zapadnih sila da steknu kontrolu nad resursima ovih ili onih zemalja. Za rešavanje ovog zadatka nalozi i presude međunarodnih sudova i tribunala odgovaraju da bolje biti ne može.