Evroatlantski fijasko

 U borbi Davida i Golijata na Kosmetu, sasvim neočekivano, Golijat je počeo da pokazuje prve znake nestrpljenja. Iako je glavnokomandujući snaga Kfora, general Erhard Drevs, neprestano isticao da se za sadašnju krizu mora naći mirno političko rešenje, NATO je još jednom posegnuo za nasiljem nad golorukim narodom na severu Kosmeta. Tzv. biber-sprej očigledno jeste izazvao iritaciju očiju i disajnih puteva srbskog naroda okupljenog na barikadama, ali ni za jedan pedalj nije pomutio odlučnost naroda da očuva svoje postojanje i opstanak na drevnom ognjištu i u sopstvenoj državi.

Srbomrzačka politika Vašingtona i Londona približava se potpunom fijasku. Verovatno bi, intimno, anglosaksonski srbomrsci najradije videli još jedan masakr i kalvariju srbskog naroda, ali su svesni da je to u ovom trenutku i ovakvim međunarodnim okolnostima potpuno neizvodljivo. Kfor i Euleks su, izigravajući vojno-policijske snage prištinskih kriminalno-terorističkih struktura, izgubili svaki legitimitet. Srbi su se pokazali sposobnim da pronalaze nove alternativne puteve, kojim će održavati vezu sa maticom, mnogo brže nego što je Kfor, sa svom svojom menažerijom, sposoban da ih zatvori. Postavlja se pitanje: šta je pozadina Kforovog i Euleksovog nastojanja da silom promene realnost i tako Srbe sa severa nateraju u nakaznu prištinsku „državu“, pri tome flagrantno kršeći statusnu neutralnost na koju su obavezni?

Očito je da je projekat, osmišljen u centrima „osovine zla“ – Vašingtonu, Briselu i Londonu – te je potrebno, nasilnim nametanjem tzv. kosovske carine, srbski novac uterati u prištinsku kasu i tom finansijskom injekcijom odložiti neminovnu smrt njihovog mezimčeta. Razlog za nestrpljenje je, svakako, i činjenica, svakim danom sve očitija, da bez pristanka Srba sa Kosmeta ne može biti održivog rešenja. To, čini se, zadaje posebne brige tvorcima tzv. kosovske nezavisnosti, jer pritisak na Beograd, za koji se verovalo da će dati željene rezultate, ostaje bez efekta. Srbi sa Kosmeta naprosto su shvatili da, ako žele da opstanu, ne treba da se uzdaju u ovakav Beograd, ni da slušaju savete koji dolaze iz vrha srpske države. Zvanični Beograd, koji istrajava na jalovim i miroljubivim saopštenjima, ne čineći ništa da stvarno zaštiti svoj narod na svojoj teritoriji, rapidno gubi i podršku svojih najodanijih pristalica, čineći mogućnost radikalnih promena u Srbiji sve izvesnijom. To je, čini se, razlog najvećeg ne samo gubljenja živaca, već i teške glavobolje Kfora i Euleksa.

Izmišljotine o navodnim kriminalcima i narko-dilerima koji su, navodno, zarad svojih sitno-sopstveničkih interesa, napravili taoce od naroda na severu Kosmeta, nisu dale željene rezultate. Stupidarije u stilu Džejmija Šeja, koje su pred srpsku javnost u režimskim medijima danima ponavljali Vuk Drašković i Čedomir Jovanović, pomogle su onima koji su spremni na izdaju Kosmeta da za sebe nađu neko moralno opravdanje, ali nikog normalnog u Srbiji nisu ubedile da je to put kojim treba ići.