Bes

Izveštaj MDRI pod nazivom „Mučenje kao lečenje” postavlja tri kruga pitanja: prvo, pitanje korektnosti izveštaja, odnosno da li je on dobronameran, zlonameran ili neutralan. Drugo, pitanje odnosa vlasti, shvaćene u najširem smislu te reči, od vlade do direktora ustanova - prema osobama ometenim u razvoju, odnosno da li su vlasti mogle ili nisu da učine više za njih.
Treće pitanje je krucijalno. Tiče se standarda nege ometene dece.
I da se deca ne vezuju kao što se vezuju, ocena u izveštaju bi bila negativna po Srbiju. Ceo naš sistem nege ometene dece je, po izveštaju MDRI, delotvoran otprilike isto koliko je delotvoran aspirin u lečenju karcinoma.

Svejedno je da li se deca vezuju na 20 minuta ili na 20 sati u tim ustanovama. Osnovni problem je što ustanove za tu decu uopšte postoje. MDRI misli da institucije poput one u Kulini jednostavno treba ukinuti i decu vratiti u porodice ili specijalizovane hraniteljske porodice. Zato mi ponavljamo da je reč o brizi, a oni ponavljaju da je reč o mučenju. Kad govore o mučenju misle na naš sistem nege, a mi mislimo da oni napadaju našu humanost. Kad mi govorimo o brizi za tu decu, mi mislimo na našu humanost, a oni misle da branimo sistem nege.

Kad mi govorimo o mučenju mislimo na Gvantanamo, na čupanje mesa i lomljenje kostiju. Kad oni govore o mučenju, misle na to da bi deca bila manje nesrećna ukoliko bi im ruke svakog sekunda bile slobodne i kad ne bi provodili život u „zaglupljujućoj dosadi”.

Kad kažu da Srbija treba da poštuje ljudska prava, mi - kao onaj što je sreo guštera pošto ga je ujela zmija - mislimo da prozivaju državu sa istim ciljem i na onaj isti način na koji je ona prozivana devedesetih godina. Mi se, jednostavno, ne razumemo s njima.

Zbog tog nerazumevanja oko osnovnih pojmova, treba imati razumevanja za sve emocije ispoljene posle njihovog javnog tumačenja. I za jedva prikriveni bes Rasima Ljajića i Tomice Milosavljevića, direktora i vaspitača; kao i za polarnu hladnoću predstavnika MDRI, koji posle buke i besa, ponavljaju da je reč o mučenju.

Ono što savršeno dobro razumemo i mi i oni jeste da Srbija novca za socijalizaciju - onako kako ju je zamislio MDRI - nema. Program koji svojim izveštajem nagoveštava MDRI teško da mogu da podnesu i zemlje mnogo bogatije od Srbije. To važi i za SAD, odakle ova organizacija dolazi. Srbija za bolesne može da odvoji jednako ili možda tek malo više nego za zdrave - vrlo malo.

Ako je MDRI svestan nedostataka, a jeste svestan - i novca, i osoblja, i neadekvatnog prostora - i ako zna da to nije posledica nečijih političkih ciljeva, već posledica siromaštva, čemu zahtev da se odnosi Srbije i EU uslove drugačijim odnosom prema ometenima u razvoju? Jednako se sutra može pojaviti neka druga međunarodna organizacija koja će konstatovati da bolesnici kojima je potrebna magnetna rezonanca preživljavaju strah osuđenih na smrt, jer na pregled od kojih im zavisi život čekaju godinu dana. Ako znaju - a znaju - da osoblje ne vezuje decu iz hira i sadističkih pobuda, zašto izveštaj nasloviti „Mučenje kao lečenje”? Mučenje podrazumeva svesnu i zlu nameru da se nekom nanese bol. A nije nemoguće da je takva namera postojala kod onih koji su izveštaj pisali.