Na ivici

To što je upravo Havijer Solana prvi od svetskih političara došao u posetu Prištini u njenom novom statusu veoma je simbolično. Bivši Generalni sekretar NATO-a došao je da pobere plodove pobede. Ono za šta se borio pre devet godina najzad se dogodilo, — nepokorni Srbi kažnjeni su aneksijom dela teritorije u interesu Zapada. Ali pokušaj da se Srbima još jednom pljune u dušu nije prošao nekažnjeno, — istoga dana vatra je zahvatila granične prelaze sa Srbijom. Na reči Solane o tome, kako «misija EU treba da izvršava svoje obaveze na celoj teritoriji Kosova», kosovski Srbi su odgovorili eksplozijama i paljevinama u Jarinju i Brnjaku.

Zapravo, da bi se predvidela reakcija Srba na dešavanja ovih februarskih dana ne treba biti prorok. Dovoljna je kraća istorijska ekskurzija. Nećemo daleko, — samo par epizoda dvadesetog veka. Početak Prvog svetskog rata uslovilo je ubistvo austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Ubio ga je mladi Srbin Gavrilo Princip nezadovoljan dugogodišnjom aneksijom Bosne. A sam rat je počeo kada je Srbija odbacila austrijski ultimatum. Ono što spaja ova dešavanja sa današnjim danom jeste činjenica da je i tada Srbija manifestovala krajnju miroljubivost, saglasivši se sa svim tačkama ovog ponižavajućeg dokumenta izuzev jedne – razmeštanja na teritoriji Srbije austrijske vojske u cilju uspostavljanja reda. Pa i u Drugom svetskom ratu pobednička parada zemalja Osovine zaustavljena je u Beogradu. Srbi se nisu složili sa podpisivanjem Trojnog pakta u martu '41. i to su par sedmica kasnije platili životom 12 000 Beograđana.

Niko tačno ne zna gde je ona tanana granica, ona linija, koja ne sme da se pređe. Ali meni se učinilo da je negde savim blizu. Ne, ne onda kada su odjeknule eksplozije na granici. Nešto ranije, u vreme direktnog prenosa zasedanja SB UN, kada je kamera okrznula lice predsdnika Tadića koji je budno pratio izlaganje britanskog ambasadora. Njegov osmeh lagano se transformisao u preteću grimasu. I ako čak ni Tadić, odavno naviknut na licemestvo i laž velike politike, ne može da kontroliše emocije u tako presudnom momentu, šta onda očekivati od običnih građana, izloženih svakodnevnim poniženjima? Ili je bolje pitanje – kada? Ako je tako, bojim se da ćemo neke istorijske lekcije morati da učimo ponovo.