Draža i Tito pored čudotvornog izvora

Brajići – U ovom selu nadomak Ravne gore, u seoskoj kafani, još stoji sto za kojim su se Tito i Draža, u jesen 1941. godine, dogovarali o zajedničkom ratovanju protiv okupatora. Kraj stola su i dve stolice na kojima su sedeli. Tako su Brajići ušli u istoriju. Dva kilometra od kafane je – sveta voda. U kotlini između tri uzvišenja: Veliki krst, Krševi i Danilov vrh. I po ovoj vodi su se Brajići pročuli.

– Izvor iz kojeg svakog minuta izbija 20 litara vode nazvan je svetim pre 55 godina – svedoči za „Politiku” sedamdesetogodišnji Dragiša Nikolić iz susednih Koštunića. – Ovde, na ovoj livadi je čuvao goveda Milinko Pantović, od mladosti tuberan. Pio je često vodu sa izvora i, na zaprepašćenje doktora, izlečio se potpuno. Za njega i sve koji su za ovo čuli, izvor je nazvan svetim. A čulo se daleko, pa je svet, gonjen mukom, počeo masovno da dolazi.

Jeste se Milinko izlečio od jektike, ali nije još dugo živeo. Ubijen je, jedne noći, na svojoj livadi, kraj svetog izvora, a da nikad ubici nije suđeno. Brajićani i susedni Teočinci pričaju da je, te noći, neka neobjašnjiva svetlost obasjala izvor i livadu i da se moglo videti kao u po dana. Ovome je prethodilo policijsko hapšenje šezdesetogodišnjeg Milinka i rasterivanje naroda koji je, sa posudama, odasvud stizao na izvor. Izvor je zatrpavan, ali se voda, nekom volšebnom snagom, ponovo probijala na površinu.

Pisac ovih redova se, kao osnovac, našao kraj izvora na praznik svetog proroka Jeremije, 14. maja 1957. godine, kada je narod, na Milinkovoj livadi, organizovao sabor sa šatrom i muzikom. Izvor je bio popločan metalnim novčićima koje je i staro i mlado bacalo u svetu vodu, pijući je i umivajući se. Seća se i nekolicine svojih drugova iz razreda koji su, krišom, vadili novčiće iz vode i, kasnije, kupovali kondure za školu i patike za časove fiskulture. Uprkos priči da su se dvojica, koja su to ranije činila, na pola kilometra od izvora, podavila u iznenadnoj bujici. Nemaština seoskih đaka je bila jača od straha pred grehom.

– Taj sabor je rasteran pendrecima narodne milicije, narod se više nije masovno okupljao, ali se priča o svetoj vodi širila, ljudi su dolazili krišom i oprezno prilazili izvoru, strahujući od zasede. Ja uvek kad osetim potrebu dolazim. Ovde nalazim lek za telo i dušu. Obavezno sam ovde na Mladu nedelju, tada je voda najlekovitija. Tvrdim vam da, ni posle nekoliko meseci ležanja u balonu, ova voda ne gubi ništa od svežine i lekovitosti – ističe Dragiša Nikolić.

Jedan od dokaza je i slučaj kćerke bračnog para iz Beograda čije rane, posle saobraćajnog udesa, nikako nisu zaceljivale. Brajićanin Rajo Bajić ih je doveo na izvor odakle su poveću količinu odneli u Beograd. Posle pola godine, Beograđani su se vratili sa darovima za Brajićane. Bilo je to pre trideset godina.

Za Dragišu Nikolića i mnoge druge Milinkov izvor je – sveta voda. Da i dalje ovamo dolaze, svedoče dinari, dvodinarke i petodinarke po njegovom dnu. Da li je ovaj izvor sveti možda i zato što ga takvim čini još neispitani hemijski sastav vode? Atar opštine Gornji Milanovac je krcat sličnim izvorima. Od davnina se zna za izvore Mlakovac i Svračkovci nedaleko od Ibarske magistrale. Oni su, decenijama već, divlje banje sa podosta pacijenata koje muči kostobolja i kožne bolesti. I podosta svedoka da im je „divlje kupanje” pomoglo. Lekovita je i Savina voda na Savincu, nedavno su vršena bušenja i u Brđanima i Gornjoj Crnući. Kada bi se racionalno mislilo i delalo, ova opština bi mogla imati nekoliko malih banjskih lečilišta. Onakvih kakva je glasovita „atomska banja” u Gornjoj Trepči, na samo nekoliko kilometara od grada, u čačanskoj opštini.