Demistifikatori mitomanije

Nema sumnje da će ozbiljan sociolog ili naučnik zaključiti da živimo u vremenu olakih (pr)ocena i nedopustivih površnosti i to baš u sferi javnog života. Nisam daleko od zaključka da je danas temeljniji radnik u fabrici ili seljak u selu od mnogih koji bi, barem po prizvanju i vokaciji, trebalo da budu neprikosnoveno ozbiljni i činjenično utemeljeni u svojim javnim istupima i obraćanjima koja, sama po sebi, imaju za cilj da edukuju i šire vidike drugima.

Talas površnosti i neutemeljenosti je, kroz pojavu olakih „kritičara“ u svojstvu „demistifikatora“, i u Crnoj Gori i u Srbiji zapljusnuo i brod Crkve Hristove. Interesantno je da oni svoje „kritike“, tj. lične ideološke opservacije, doživljaje i utiske pozicioniraju i posebno usmeravaju na navodne „mitove“, pa sledstveno tome, i „mitomaniju SPC“ čime postaju svojevrsni fabrikanti mitomanije. Još je veće čudo to što 99% tih ideoloških „kritičara SPC“ uopšte, po svojoj slobodnoj volji, i ne pripada Crkvi. I tu dolazimo do apsurda. Ateisti, koji kao i svi drugi ljudi imaju pravo na sopstveni izbor, opet dolaze u poziciju da „u ime slobode“ nameću svoje stavove.

Ne bih imao ništa protiv njihove pozicije i njihovog izbora kada bi oni započinjali dogmatske ili, kako oni vole da kažu, doktrinarne rasprave sa željom da javnost, pa i nas iz Crkve, uvere u utemeljenost i superiornost svojih stavova i učenja. Međutim, rasprava se ne kreće u tom pravcu.

Ideološki kritičari Crkve Hristove, zaodenuti odorama „tolerancije i građanskog društva“, bez zazora zadiru u ono što se njih pojedinačno ne tiče i što im niko ne nameće. Sekularnost države su shvatili kao sredstvo za borbu protiv misije Crkve kao što su i jednopartijski sistem koliko do juče doživljavali i tumačili na isti način.

U Crkvi nema i ne može biti mita i mitomanije. Vera u vječni život, u rođenje i vaskrsenje Hristovo, u svetosavsko-svetolazarevski zavet, u čuda Svetog Petra Cetinjskog i Svetog Vasilija Ostroškog nije i ne može biti mit za vernike. To je njihova živa i istinita vera. I to niko ne može da vređa i naziva nedoličnim terminima.

Međutim, sve i da ima toga o čemu pišu iako nema, samo se po sebi nameće pitanje: šta se to njih tiče ako oni, po sopstvenom priznanju i izjašnjenju, ne pripadaju Crkvi? Postavlja se i još jedno pitanje: zašto oni, mimo temeljnih dokumenata o ljudskim pravima, zakona ove zemlje i normi građanskog društva, koriste svaku priliku da izruguju veru i vređaju verska osjećanja pre svega otačastvenih arhijereja, sveštenika i monaha, a potom i tolikih miliona vernika? Pregledao sam brojne zakone i dokumenta o ljudskim pravima. Oni štite pravo na slobodu veroispovesti u najširem smislu. Ali, to demistifikatore ne obavezuje.

I ne samo to. Takve reči i optužbe dolaze iz nekih političkih stranaka i publicističkih radionica onih koji su se u ime svoje dojučerašnje ideologije borili protiv svih vera, a danas se u ime svoje nove opsene bore samo protiv pravoslavne vere?
       
A najinteresantnije je to što demistifikatori, koji za sebe kažu da su „evropejci“, žele da prepišu sve iz Evropske unije, ali ne i ono što se tiče slobode veroispovesti i položaja crkava i verskih zajednica u današnjim evropskim državama.

Ipak je vreme da ideološki kritičari Crkve i samozvani „demistifikatori mitomanije“ shvate da nije ni dobro ni korisno mešanje pravoslavne eklisiologije i politike, crkvenih kanona i državnih granica, crkvene istorije i bliske prošlosti, dogmatike i nacionalne problematike, eshatologije i partijskih interesa.