NOVINARSTVO U SRBIJI : VANJA ĐURIĆ

1.Koliko se novinarstvo u Srbiji razlikuje od novinarstva na Zapadu?

Posmatrajući sadržaj koji nude mediji sa Zapada, moj utisak je da ozbiljnije shvataju novinarstvo nego mi ovde. Svesniji su svoje uloge i moći u društvu, ima više inicijative, analitičnosti i naravno istraživačkog novinarstva. Možda zbog toga što imaju više novca ili zbog toga što se radi o zemljama koje demokratiju nisu upoznale tek 2000. godine i na kraju možda najvažnije što rade u okruženju u kojem se dešava da neko zbog novinarske priče i osećaja srama i odgovornosti podnese ostavku. Novinari su slobodniji, bolje se snalaze pred kamerama, kao izveštači u različitim situacijama. Mi to sve radimo nekako stidljivo, nekada mi se čini da može ikako da bude nevidljivo, bilo bi najbolje.

2.Da li je rad na TVu poseban, u odnosu na neke druge vidove novinarstva?

Svakako da jeste, samim tim što je složeniji nego recimo rad na radiju ili za novine, web portal ili agenciju. U pomenutim medijima možete da budete solo igrač, dok na televiziji ne ide tako. Kako će izgledati i biti prezentovan vaš krajnji proizvod, odnosno tv paket zavisi od još nekoliko ljudi u nizu, a ne samo od vas. Ali, ako nešto nije dobro ili je moglo bolje, kritika obično ide na račun novinara/novinarki. Tako da se moraš pomiriti sa tim ako želiš da radiš na televiziji. Mnoge kolege mi kažu da ne mogu da prihvate to da moraju da zavise od snimatelja, montažera ili drugih ljudi u tom lancu i zato biraju druge medije. Ponekada i meni to zasmeta, ali ipak prevagne moja naklonost ka pokretnoj slici.
Osim tih, da kažem, tehničkih stvari, mislim da televizija i dalje jedina pruža i još će više pružati, najupečatljiviji utisak o ljudima, mestima i događajima iz celog sveta.

3.Šta te je privuklo radu na TV?
Dok sam radila na novosadskom Radiju 021, povremeno sam kroz projekte, imala izlete u, nazovimo to, dokumentaristično tv novinarstvo. Dopao mi se taj izraz, odlasci na terene, na snimanja, dopali su mi se susreti sa nekim drugačijim ljudima i njihovim pričama kakve inače ne viđamo u medijima. Dopalo mi se kako to na kraju izgleda i kako deluje na ljude. A delovalo je uvek snažno i emotivno. Iako i dalje volim da kažem da mi je radio prva ljubav i uvek na radio nekako romantično gledam, mislim da se ljubav prema slici ipak desila malo ranije. Kao klinka sam stvarno mnogo gledala televiziju, obožavala sam dečiji program koji se tada emitovao iz TV centra u Sarajevu i dešavalo se da je mama morala da me tera napolje da se malo, za promenu, igram sa vršnjacima. A ja sam jedva čekala naredni dan, tj.jutro, 9 sati i početak jutarnjeg programa za decu. Kasnije tokom odrastanja i školovanja mislila sam da ću biti TV kritičarka, ali eto, nađoh se ipak ispred kamere. Trenutni angažman koji imam na Radio-televiziji Vojvodine dogodio se, pa mogu reći, slučajno, ali je istovremeno i ostvarenje moje želje da radim baš za emisiju Radar. Osim što radim sa kolegama sa kojima sam studirala i što mi je urednica Marina Fratucan, kod koje sam, između ostalih, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i učila tv novinarstvo, volim to što u Radaru imamo prilike i prostora da se bavimo regionalnim temama, koje su u domaćim medijima zapostavljene.

4.Koliko koristiš društvene mreže - Facebook i Twitter, u svakodnevnom radu?

Recimo da bih volela da su društvene mreže u manjoj meri deo moje svakodnevnice, ali je to nekako nemoguće, jer mi je u jednom periodu života bavljenje društvenim mrežama bilo posao. Tako da od njih ne mogu pobeći ni sada, ostala mi je ta navika da stalno pratim i čitam o promenama i inovacijama koje se i na tom polju dešavaju. Kao novinarka ih koristim mnogo, uglavnom kao sredstva za komunikaciju sa nekim ljudima, sagovornicima i za lakši dolazak do njih. Retko kao izvore informacija, odnosno kao povod za proveravanje informacije ili kao trag za neku priču. To vrlo često može da odvede u neku stranputicu. Postali smo izuzetno neobazrivi sa onim što se plasira na društvenim mrežama i dešava se da mediji mnogo značaja pridaju pojavama ili ljudima koji to apsolutno ne zaslužuju, a pažnju na sebe skrenu trikovima koje su naučili na nekom kursu ili pročitali na internetu. Trudim se da me to ne zavara. Ali, to ne znači da mislim da društvene mreže imaju samo loše strane, naprotiv. Samo ih teba pametno koristiti.

5.Kad nisi pred kamerama, tvoj posao obuhvata i...
Moj posao obuhvata vrlo obimnu i temeljnu pripremnu za temu, istraživanje, dogovore termina snimanja sa sagovornicima, razmišljanje o „slici“ odnosno kadrovima. Takođe, moramo da mislimo i o bekgraundu priče, eventualnim kadrovima ili tonskim isečcima iz arhiva, jer prilozi koje radimo za Radar su vrlo često takvi da zahtevaju podsećanje na to šta su neki političari govorili ili radili nekada a šta govore i kako se ponašaju sada. Mi, novinari smo zaduženi i za odabir muzike koja će se provlačiti kroz priloge. Ima mnogo detalja na koje moraš misliti kada nemaš na raspolaganju skupocenu produkciju.



6.Svedoci smo "estradizacije" televizije u Srbiji. Da li program prati želje naroda ili "nameće" gledaocima teme?
Ta rečenica „narod to traži“ kao neki argument je, ja mislim, apsolutno prevaziđen. Možda prolazi kod nekih polupismenih ljudi kojih je, na žalost, u većini u Srbiji, ali kod onih koji imalo razumeju kako funkcionišu mediji, apsolutno nema uporište. Jer, kako vi možete dokazati da narod nešto traži?! Istraživanje gledanosti možete da namestite kako vam volja, jer nije isto kada vam uzorak čine obrazovani ljudi koji žive u gradu, imaju preko sto tv programa, ili niže obrazovani koji žive van grada i imaju možda samo dva, tri programa i nemaju internet. Verujte, u Srbiji, i dalje ima ljudi koji tako žive. Jasno mi je da neće svi slušati Bramsa, gledati snimak pozorišne predstave ili neku naučnu emisiju sve i da to bude jedini sadržaj i da skroz ukinete Grand produkciju, ali neka odgovornost prema gledalištu mora da postoji. Domaći privatni mediji kao da su zaboravili da se i među njihovim ulogama, nalazi ona edukativna i da to nije samo zadatak javnog servisa. Posebna tema je u kojoj meri to javni servisi rade.
Postoji i taj trend nametanja tema i trendova, ali pogrešnih i utisak mi je da vođstvo nekako uvek preuzmu tabloidi i priče o tome gde su i šta rade danas bivši manekeni, pevači, glumci (ovde govorim u množini, ne mislim samo na muškarce). I to je slika današnje Srbije.

7.Koliko slobodnog vremena imaš i kako ga koristiš?
Uh pa baš ga i nemam, jer pored angažmana u Radaru, radim i neke dnevne teme za dnevnike na RTVu. Tako da mi se vrlo često dešava da ne spavam po celu noć kako bih sve postigla. Ali, kada pogledam raspored i vidim da na nedeljnom nivou ipak uspevam da odem na nekoliko kafa sa prijateljima, pogledam nekoliko epizoda serija, pročitam neku knjigu, dva puta nedeljno odem na časove italijanskog, da vozim bicikl i vežbam, onda prestanem da kukam kako nemam slobodnog vremena. J

8.Da li sebe kroz 10 godina vidiš i dalje u svetu novinarstva?

Apsolutno da. To sam birala. Mislim da si novinar/novinarka dok živiš. Jer, to u nekom trenutku, i ne primetiš kom, postane način života, a ne samo posao.