Projekat destrukcije 12. deo

Sve se ponavlja


Pre nekoliko vekova tehnički progres je podelio čovečanstvo na dve struje, od kojih se jedna orijentisala ka mamonu, a druga — ka Bogu. Danas one teže da se sliju u jedan tok. Uzrok koji ih je podelio - nestaje. Moderne zemlje su, samo na račun svoje vojne nadmoći, dominirale nad zemljama koje su očuvale tradiciju. Pred našim očima nestaje striktna zavisnost vojne moći od ekonomije. Napredak je dao takve tehnologije, koje omogućavaju da se, za relativno male iznose, u posed stavi oružje maksimalne snage. Zemlje sa slabom ekonomijom mogu proizvesti jedan primerak beskonačno moćnog oružja. Zemlje sa snažnom ekonomijom mogu proizvesti hiljadu takvih primeraka. Ako je ranije petostruka nadmoć u konvencionalnim vidovima naoružanja garantovala pobedu, to danas, u veku novih tehnologija, takvo preimućstvo ne daje čak ni hiljadu puta veća nadmoć. Zato što hiljadu puta beskonačno, daje beskonačno. Ako bi sutra neka arapska država došla u posed nuklearnog oružja, SAD bi naglo izmenila svoj odnos prema njoj. Čak i ako bi ta zemlja imala hiljadu puta manje naoružanje.
U doglednoj budućnosti biće potpuno uspostavljen vojni paritet. Gubi se efekat vojne nadmoćnosti, koji je SAD –u omogućavao da na tuđoj nevolji gradi svoje blagostanje. U prvom redu, to se odnosi na vrste ofanzivnog naoružanja. Nije daleko dan, kada će «pojas šahida» postati nuklearan. To je košmarni san zapada. Samo je pitanje vremena kada će on postati java. Najglavnije je, da je to neizbežno. Nikakvi napori SAD-a ne mogu da zaustave širenje tog vida naoružanja po svetu. To je prvi korak na putu ka obnavljanju značaja požrtvovanja koji će jednog dana dovesti do uspostavljanja prirodne društvene hijerarhije. Ponovo «Ne živi čovjek samo o hljebu, nego o svakoj riječi Božijoj» (Lk. 4:4). Fantastika, koja oslikava kosmičke bitke između imperatora, u mnogome je predvidela budućnost. A zapad može nestati. «Vidjeh bezbožnika strašna koji se raširivaše kao granato drvo; Ali prođe, i evo nema ga; tražim ga i ne nahodim.» (Ps. 36:35—36).
Faktički, zapad je mrtav. Iznedrivši principijelno novi tip čoveka, kome njegov život predstavlja najvišu vrednost, samim tim je postavljena linija fronta. Sa jedne strane linije su oni ljudi za koje život predstavlja privremeno stanje i koji su svesni da ga treba proživeti u skladu sa zapovestima. A sa druge strane linije su ljudi za koje život predstavlja prolaznu vrednost i čija dobra treba maksimalno iskoristiti. Predstavnici potrošačke civilizacije čiji se najviši interesi svode na hamburgere i seks, nazivaju svoje metafizičke oponente, čiji su prioriteti izvedeni iz religije, fanaticima. Po mišljenju običnog zapadnog primitivca, pravilno je — kada se čovek ne orijentiše na Božje zapovesti, već na karijeru i novac. Onaj ko stavlja religiju iznad karijere i hamburgera, taj je fanatik. Ko na najviše mesto stavlja karijeru i hamburgere, taj je normalan. Različito shvatanje životnih ciljeva neizbežno provocira konflikt civilizacijskog nivoa. Planeta je postala previše mala, da bi geografska rastojanja ublažila te protivrečnosti.
U konfliktu koji se nazire na vidiku, zapad je prinuđen da aktivno unapređuje oblast vojske. Njegov cilj je — ratovati sa «fanaticima», ne dovodeći sebe u opasnost. Sve te bespilotne letelice, tenkovi i rakete predstavljaju vidljivi produžetak logike potrošača-ateista. Napredak, koga je ranije pokretala čovekova težnja za dobrim životom, sada se stimuliše veštački. Nije više potrebno napredovati zbog toga da bi zapadnjak dobro živeo, već zato da bi mogao da preživi. Ako se u mašti vratimo par hiljada godina u prošlost i zamislimo vojne odnose u svetu, nestaće iluzije o sudbini zapada. Novi Džingis-kanovi i Saladini će ga zbrisati. I to se približava, samo u malo drugačijoj varijanti, sa korekcijama koje donosi početak nove epohe.
Danas je zapad iscrpio sve mogućnosti potrošačkog razvoja i zašao u slepu ulicu. Ali on nema dovoljno vremena da razmisli o tome. Događaji od kojih mu zavisi život, menjaju se filmskom brzinom. Okružen bujicom problema, on jedva uspeva da se osvrne i da postane svestan njihovih uzroka, a kamoli da se uhvati u koštac sa njima, za šta nema ni snage ni vremena. Pretpostavimo da je zapad postao svestan potpunog užasa svog položaja. U tom slučaju on liči na barku koja tone, ploveći pritom ka vodopadu. Putnici grozničavo izbacuju vodu. Ako budu usmerili svoje snage na promenu pravca kretanja, barka će za to vreme potonuti. Ako budu nastavili sa izbacivanjem vode, barka će sleteti u ambis.
Glavna nevolja zapada je u tome, što je on preobrazio svoju elitu u nemoralne kosmopolitske monstrume, koji ne prave razliku na čiji račun će se bogatiti, da li na račun svojih ili tuđih. Ono što je glavno — bogatiće se, čak i ne shvatajući da se posle određenog iznosa, to zanimanje pretvara u nešto poput besmislene igre, u sticanje novca radi novca. Ne radi spasenja duše i čak ne ni radi zadovoljstva. Prosto novac radi novca, i to je sve.
Društvo sastavljeno od sladostrasnih malograđana, kojima nije stalo ni do čega, osim do svog ličnog bogatstva, nije sposobno da preživi u predstojećim uslovima. Njegova konstrukcija je veoma kompleksna, a nivo zahteva, neobično visok. Situaciju dodatno komplikuje i to, što je tokom dugog vremena totalnog preimućstva, zapadni malograđanin formirao mit o svojoj izuzetnosti. Žitelj zapada je ubeđen, i to ne na racionalnom već na genetskom nivou, da u poređenju sa bilo kojim drugim žiteljem planete, on uopšte ima veće pravo na život, i naročito da ima veće pravo na bolji život. On se čak i ne pita, zašto to smatra. On u to veruje, to je njegova religija. Vičući glasnije od svih o jednakosti i bratstvu, zapadu suštini ne želi ni da čuje ni o kakvoj jednakosti. Ali on svake godine ima sve manje snage da potvrdi ove pretenzije.
Sve dok zapad održava potrošački i ateistički kurs, on održava i nesposobnost da adekvatno reaguje na situaciju. Za to je potrebno mnogo vremena, a upravo njega nema. Ako dopustimo fantastičnu varijantu, da se za deset, dvadeset godina na zapadu pojavi snaga koja je sposobna da naglo zaokrene kormilo, opet se ništa neće dobiti. Civilizacija, koja je nastala za 500 godina, ne može za 20 godina da se vrati u normalno stanje. To je u principu nemoguće. Ubrzana reforma bi dovela do preopterećenja, koje zapadno društvo ne bi izdržalo. Pošto je nemoguće razvlačiti taj proces na više od 20 godina, katastrofa je neizbežna. Zapad je osuđen, bez obzira da li on to shvata ili ne…
* * *
Ceo prethodni kontekst pozicionira zapad kao izvor opasnosti. Ali istovremeno nema ubedljivih dokaza, koji bi opravdali tvrdnju da i sam zapad nije instrument u rukama ozbiljnijih igrača. Pod ozbiljnošću, ovde ne treba podrazumevati faktičko stanje u datom trenutku, već sposobnost operisanja u krupnim razmerama. Kada su ciljevi ograničeni stvarima na materijalnom nivou, isključena je mogućnost razmišljanja u krupnim razmerama. Struktura, čiji se ciljevi nalaze u okviru materije, ne može biti ozbiljan igrač, jer je širina njenih okvira ograničena materialnim korakom. Materijalni svet koji se ubrzano menja, demonstrira svoj trenutni karakter, što ga čini slepim oruđem u rukama krupnijih sila. Prilično istinito izgleda da je zapad instrument u rukama veće globalne sile, čiji se ciljevi prostiru van granica vidljivog sveta. Druga varijanta je — da unutar zapada postoje sile koje njime manipulišu.
Zapad otkriveno pozicionira svoje ciljeve samo u materijalnim okvirima. Iz toga proizilazi da je on instrument u rukama većih sila, čiji se ciljevi prostiru van granica vidljivog sveta. Izgubivši Cilj, zapad je postao sličan vetrokazu, koga vrte trenutne materijalne okolnosti. Kao kuća bez temelja, i brod bez orijentira, on već davno ne vlada situacijom. Ateistička religija i sekularna filozofija su uništile zapad, ogolivši njegovu besperspektivnost. Kada se na tu sliku dodaju prirodni problemi, na primer globalno zagrevanje, ispred nas se ukazuje «propast Pompeje».
Veoma bismo voleli da nismo u pravu. I verovatno i nismo. Zato što, kad su u pitanju tako složeni sistemi, nije moguće dati preciznu prognozu. Ne može biti da je zapad izgubio apsolutno sve konstruktivne snage. Njih svakako ima, međutim, da bi se one ujedinile u delotvornu energiju, potreban je centar gravitacije koji bi ih okupio i organizovao. Ali gde ga naći, kada zapadnjaci žive u uslovima užasog ugnjetavanja od strane potrošačke propagande? Ona prodire do njihove duše, formirajući stavove. I koliko god se čovek tome protivio, taj uticaj se ne može izbeći. Kao što drvo po svojoj prirodi nema mogućnost da se odupre požaru, tako ni čovekova svest nema mogućnost da se odupre potrošačkoj propagandi. Sveukupni porast primitivizma ljudi na zapadu, je davno postala opšte poznata stvar.
Zapad može postati veoma značajna snaga predstojeće bitke, ako iznedri viteški duh. Evropu može spasiti nova elita. Pripadnost eliti tradicionalno se određuje pre svega stanjem duha, a ne stanjem bankarskog računa. Stanje duha se ne može promeniti ni za milion, ni za milijardu dolara. Što je stanje duha više — to su veći i ciljevi. Ko teži ka veoma velikim ciljevima, i dostiže ih, taj dobija pristup zemaljskom blagu. Materijalni položaj evropske elite, kao i svake druge elite, nije nastao usled trgovačkih ambicija, već usled ciljeva tipa: oslobođenje Groba Gospodnjeg. Spremnost na iskupiteljni podvig donosi nagradu u vidu vlasti, i materijalne vrednosti, kao posledice te vlasti ili, sa druge strane, smrt i spasenje duše.
Nada na takav razvoj događaja, iskreno rečeno, nije velika. Danas je glavna nevolja Evrope, nestanak pojma o iskupiteljnom podvigu. To je promenilo osnovu doživljavanja elite. Veštačkoj eliti su viteški standardi tuđi i smešni. Ona je orijentisana na život bogatih neradnika, koji se dave u luksuzu i zadovoljstvima. Takva elita je nedelotvorna u trenutnoj situaciji. Posledice protestantizma su previše duboko prodrle u krv i meso mnogih zapadnih zemalja, ubijajući njihovu elitu. Danas Evropa liči na čoveka čije su kosti (elita) rastvorene u mesu (mase). Nekada harmonično telo postaje pokretna kožna torba sa mesom koje nema ni svrhu ni smisao. Potomci slavnih aristokrata davno više ne predstavljaju elitu. Svoje pretenzije na izuzetnost oni potvrđuju obimom svoje potrošnje, umesto kvalitetom i veličinom ciljeva. Elita koja živi životom bogatih primitivaca, čije težnje su na nivou "zlatnog klozeta", prestaje biti elita u tradicionalnom smislu. Bivše aristokrate su se našle na kratkom povodcu "zlatnog teleta".
Nada zapada je u nastanku nove elite. Ona može nastati od ljudi, uglavnom mladih, koji nisu vezani u komercijalne lance i kojima je mučna atmosfera potršačkog društva. Od njih će nastati novi general De Gol, i Jovanka Orleanka, to jest ljudi koji su u stanju da donose odluke u skladu sa situacijom a ne u skladu sa naređenjem svrha.