Ko se plaši Đurovića?!

Umesto toga, u tekstu pod naslovom „Ko se plaši azilanata?“ objavljenom 7. avgusta na  Večernjim novostima, nalepio je etiketu kseonofoba potpisniku ovih redova i ponovo zabio glavu u topli pesak fondova Evropske unije, odakle se i finansira njegov „Centar za pomoć tražiocima azila“.
Đurović tvrdi da se među 120.000 ljudi koji su prošli kroz Srbiju, a neki od njih ovde i ostali, nije našao nijedan prestupnik, a kamoli prikriveni terorista. Imajući u vidu sa kakvom je lakoćom to Đurović iskazao, pritom ne ponudivši nijedan jedini dokaz, ne preostaje nam ništa drugo nego da pretpostavimo da svakog od njih lično poznaje i da za svakog lično garantuje.
Takođe, pretpostavljamo i da je barem jednu azilantsku porodicu smestio u svoj stan, dajući otuda sebi za pravo da nama „netrpeljivima“ drži predavanja.
Možda je primio i smestio porodicu migranta kojeg je u Bačkim Vinogradima ubio njegov sunarodnik? Ili nije? Izgleda da sam opet ja, „netrpeljivi patriota“ pogrešio, jer gospodin Đurović kaže da u Srbiji nije bilo nijednog incidenta sa azilantima. Dakle, nije ni bilo ubistva, a ni izvršioca, pošto je taj neometano napustio Srbiju.
Nije se desilo ni kasapljenje u Bogovađi — barem tako kaže Đurović. Nije bilo ni desetina manjih i većih prestupa azilanata u Srbiji. Kako je moguće da Đurović i njegov Centar ne znaju za ove incidente? Ili možda znaju, ali im je isplativije da kažu da ne znaju?

Đurović, dalje, svesno umanjuje troškove koje Srbija svakodnevno daje za pomoć azilantima. Ne pominje da se iz tog budžeta delom finansira i njegov Centar.
U psihologiji je poznat pojam minimizacije, kao jedan od mehanizama odbrane. Od koga i čega se se Đurović brani? Od mene, samo zato što sam predložio pooštrene mere za ilegalan prelazak granice? Još bolje pitanje je koga Đurović brani. Da li napadom na predlagača kaznene politike koja štiti integritet Srbije, brani azilante? Pre će biti da on brani svoje ekskluzivno pravo da zastupa azilante, da u njihovo ime deli lekcije i da za sve to bude dobro plaćen.
Zašto se Đurović nije osvrnuo na podatak da će Nemačka proterati 94.000 tražioca azila sa Balkana? Zašto neke članice EU imaju pravo da podignu zid (Mađarska), upotrebe policiju i vojsku (Francuska) ili naprosto izjave da ne žele da prime nikog (V. Britanija), a mi Srbi nemamo pravo čak ni da se zapitamo da li su baš svi od tih 120.000 ljudi zaista izbeglice i kakve posledice to može imati po našu bezbednost?!
Zna li Đurović da lica koja u zemlju uđu mimo državne granice i bez dokumenata obično daju lažno ime i poreklo? Takvim licima se uzimaju otisci, ali ukoliko se taj proces obavi u mestu koje nije umreženo u sistem, što je najčešći slučaj, sve se radi ručno i posle šalje Interpolu na proveru. Odgovor Interpola se čeka dva i više dana, a kad najzad stigne, lice je već ko zna gde. Gospodin Đurović je, čini se, već sam sebe delegirao da garantuje da među njima nema pripadnika „Islamske države“ ili drugih terorističkih organizacija.
Ponavljam: mi smo dužni da pomognemo izbeglicama koje beže od ratnih požara, ali smo dužni i da zaštitimo građane Srbije i njihovu bezbednost. Mi ne znamo ko sve ulazi u našu državu, ali postoje mehanizmi koje možemo da primenimo kako bismo sprečili zloupotrebu i zaštitili se od mogućih terorističkih upada.
A dotad, neka mi, koji volimo Srbiju, budemo glavni krivci za Radoša Đurovića i njegove istomišljenike.

Aleksandar Đurđev, jedan od osnivača Srpske lige