Ljubav, šta god to značilo

Vo­di­mo li do­volj­no ra­ču­na o svom je­zi­ku, bri­ne­mo li o pra­vil­no­sti, ja­sno­sti i le­po­ti svog go­vo­ra i o to­me ho­će li nas sa­go­vor­nik va­lja­no raz­u­me­ti? Či­ni se da le­že­ran ton po­ne­kad pri­kri­je mno­ge pro­iz­volj­no­sti ko­ji­ma se ne bi­smo mo­gli po­di­či­ti. U to se če­sto mo­že­mo uve­ri­ti slu­ša­ju­ći sva­ko­dnev­ne raz­go­vo­re, či­ta­ju­ći no­vi­ne i raz­li­či­te tek­sto­ve ob­ja­vlje­ne na in­ter­ne­tu. U po­sled­nje vre­me sve se če­šće mo­že ču­ti – u raz­li­či­te is­ka­ze umet­nut – iz­raz „šta god to zna­či­lo”.

Ta­ko je, pre iz­ve­snog vre­me­na, na po­pu­lar­nom blo­gu osva­nu­la te­ma „Šta god to zna­či, da­nas je Dan že­na”, u jed­noj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji na sli­čan na­čin na­ja­vlje­na je ak­tu­el­na za­ni­mlji­vost: „Ma­sko­te su di­zaj­ni­ra­ne da bu­du in­ter­ak­tiv­ne, šta god to zna­či­lo“; u štam­pi smo mo­gli pro­či­ta­ti: „Za pod­sti­ca­nje stva­ra­nja ino­va­ci­ja, šta god to zna­či­lo, odvo­ji­će se dva i po mi­li­o­na evra“. Da­kle, šta uisti­nu zna­či (ako uop­šte ne­što zna­či) iz­raz šta god to zna­či­lo?  

Po­zna­to je da su mno­ge stra­ne re­či s vre­me­nom po­sta­le pu­no­prav­ni ži­te­lji na­šeg je­zi­ka; bez ne­kih, slo­bod­no se mo­že re­ći, ne mo­že­mo, jer u srp­skom je­zi­ku za njih ne­ma­mo si­no­ni­ma (se­ti­mo se, na pri­mer, broj­nih tur­ci­za­ma: ja­stuk, jo­gurt, še­ćer, ka­ši­ka, ka­fa i dr.), ali za upo­tre­bu ne­kih dru­gih re­či, pa i ovog iz­ra­za, oprav­da­nje se ne bi mo­glo na­ći.

S dru­ge stra­ne, od­vi­še la­ko pri­hva­ta­mo ne­ke je­zič­ke no­vi­te­te bez ko­jih na­še ka­zi­va­nje sva­ka­ko ne­će bi­ti us­kra­će­no ni u po­gle­du tač­no­sti, ni u po­gle­du iz­ra­žaj­no­sti. Ipak, mno­gi ih ra­do ko­ri­ste jer im se, od­ne­kud, či­ne bo­lji­ma – da ne ka­že­mo atrak­tiv­ni­ji­ma (= pri­vlač­ni­ji­ma) – od sve­ga što se mo­že iz­ro­ni­ti iz na­šeg reč­nič­kog mo­ra.

U pi­ta­nju je, na­i­me, an­gli­ci­zam, u šta nas uve­ra­va i pre­vod na­slo­va ro­ma­na Dej­vi­da Be­dla „Lju­bav, šta god to zna­či­lo“ (Wha­te­ver Lo­ve Me­ans), i to skri­ve­ni an­gli­ci­zam, tj. iz­raz u ko­me se pre­po­zna­ju nor­ma, zna­če­nje i ob­li­ci upo­tre­be ka­rak­te­ri­stič­ni za en­gle­ski je­zik. Ta­kve su i mno­ge dru­ge re­či, sin­tag­me i re­če­ni­ce, npr.: de­fi­ni­tiv­no od engl. de­fi­ni­tely, ume­sto: za­si­gur­no, za­ce­lo, iz­ve­sno; ra­zum­na ce­na od engl. re­a­so­na­ble pri­ce, ume­sto pri­stu­pač­na ce­na; Mo­gu li da Vam po­mog­nem? od engl. Can I halp you? ume­sto Iz­vo­li­te? i sl. (vi­še o ovoj za­ni­mlji­voj te­mi mo­že se pro­či­ta­ti u član­ku Tvrt­ka Pr­ći­ća „O an­gli­ci­zmi­ma iz če­ti­ri raz­li­či­ta ali me­đu­sob­no po­ve­za­na ugla“, Zbor­nik Ma­ti­ce srp­ske za fi­lo­lo­gi­ju i lin­gvi­sti­ku 47/1−2 /2004/, 113−129, do­stup­nom na saj­tu www.maticasrpska.org.rs).

Obično se trudimo da ne upotrebljavamo reči i izraze nejasnog značenja, a takođe i da ne omalovažavamo sadržaj onoga što kazujemo. Zato valja znati da je izraz šta god to značilo najčešće znak pomodnosti i praznoslovlja, tačnije – pomodnog praznoslovlja. Uz to, on ukazuje na nehaj prema govorenom ili napisanom, na neuvažavanje sagovornika (≈ evo, rekoh, a vi se snađite i razumite me kako god želite), a ponekad i na nedoumicu ili nedovoljnu upućenost u značenje upotrebljene reči (npr. Reče mi da je moja primedba nesuvisla, šta god to značilo. razg.; suvisao, suvisla, suvislo = logički, uzročno povezan, koherentan, tj. celovit).

U ovaj izraz gdekad se ulivaju podsmeh i ironičan stav prema visokoparnom izražavanju, tj. izveštačenom, kitnjastom, previše apstraktnom stilu i rečniku, kao u sledećim primerima: „Oni kažu da su otvoreni za goste visokog profila − dobro zvuči, šta god to značilo“; „...za sve su krive karakteristike našeg tržišta, pogotovu njegova degradirana struktura, šta god to značilo“. No, mada je u potonjem slučaju kritički stav prema praznorečju opravdan, na nemuštost ne bi bilo dobro odgovarati nemuštošću, ali je uvek zanimljivo osluškivati jezik, izoštriti sluh i duh, jer, kao što Stanislav Vinaver kaže, „pod jezikom valja, šire, shvatiti: žubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, usporenje, tok, šum, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku jezika“, ukratko – jezičko osećanje gradi se ne samo na izvorima znanja o književnojezičkoj normi (premda su oni veoma važni!), već i na marginama vlastitih nedoumica i stranputica.

Dr Dra­ga­na Velj­ko­vić Stan­ko­vić

Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu