Dejan Berić: Rešio sam da završim sa svojim boravkom u Donbasu

Kod nas se ništa posebno ne menja, artiljerija Ukrajinca i dalje radi i idu pešadijske borbe na određenim pravcima.

Kako kažu sinoć je bilo žestoko u Donjecku i okolini, mi smo jutros otišli ponovo na «prom zonu» ali se vratili nazad jer kako kažu nije bilo potrebe zalaziti tamo, i već pred veče zovu da se vratimo treba pomoć rešiti se snajpera.

Znači ništa se posebno nije promenilo.

Sem jedne stvari a to je da sam posle dugog vaganja rešio da završim sa svojim boravkom na Donbasu.

Za moje pretpostavljene to je bio šok,ali su se kao svi normalni ljudi složili sa tom odlukom. Lekari već skoro pola godine zabranjuju mi u potpunosti ići na prvu liniju ne toliko zbog kičme to se lako rešava jer ne nosim pancir ni ništa teško, nego zbog tih silnih kontuzija koje prete da u potpunosti naruše zdravlje a posle toga nikom nisam potreban pa ni sebi samom. Tako da je došlo vreme da se malo misli i o budućnosti.

A ne mogu da pustim moje borce da idu bez mene i tako ide to iz dana u dan u nedogled i nijednu terapiju nisam odradio kako treba.

Po nekim našim planovima otprilike mi treba mesec dana da predam dužnosti, i rešim problem još par snajpera koji rade sa velikim kalibrom sa ukrajinske strane i posle toga bih mogao polako da krenem dalje.

Odluku sam donosio dobra dva meseca i prošli ponedeljak objavio pretpostavljenima.

Kako svi ovde kažu to će biti velika moralna podrška ukrajincima i veliki udarac našim borcima ali svi treba da shvate da smo mi svi ovde dobrovoljci i da dođe vreme kada osećaš da više ne možeš da pružiš maksimum i tada je mnogo bolje otići nego dovesti u problem celu grupu ili bataljon svojom fizičkom nespremnosti.

Za Ukrajince se ne brinem oni će probati da iskoriste tu vest ali će ubrzo da im pokažu snajperi koje smo obučili da jedan čovek ne čini rat već dobro organizovani ljudi u kojih je veliko srce,i moji momci i devojke (imamo dve devojke koje završavaju obuku koja je užasna i duga bila) će da pokažu da su dostojni naslednici bataljona specijalnova naznacenia DNR-a.

Iskreno ne žalim ni za jednim trenutkom provedenim u borbi za narod Donbasa u zaštiti nejači i civila od novih fašista podržanih zapadom,ni za jednu ranu ni dane koje smo provodili bez mrvice hleba a bilo ih je mnogo. Sad je već to solidno organizovana armija koja ne da može da da dostojan otpor, nego i da krene napred.

Na štabu se nadaju da ću posle oporavka koji neće biti kratak jer treba baš dosta posla da se vratim u solidno fizičko stanje da se vratim nazad,ali ja sam uveren da je od mene bilo više nego dovoljno.

Nijednom nisam odbio nijedan zadatak i ako su mnogi bili takvi da nije bilo nikakve šanse da se vratimo nazad,pa smo preživeli. Protivničkih snajperista niko nije uništio koliko je jedan Srbin ovde a neprijateljskih vojnika bolje i da ne pišem koliko.

Međutim to je rat a u ratu ako ti ne ubiješ budeš ubijen ili ljudi oko tebe,surovo ali je tako.

Tako da sam ja veoma ponosan na ono što sam kao Srbin ostavio ovde a to je koliko god to neki u Srbiji hteli da umanje,ostalo je velikim slovima upisano ime SRBIJE.