Snovi generala i suze predsednika

U intervjuu za nemačku radioteleviziju ARD nemački general koji odlazi u penziju zbog starosti Egon Rams i koji se do kraja septembra nalazio na čelu štaba ujedinjene komande NATO-a u holanskom Brusumu, priznao je sa žaljenjem da mu na kraju i nije pošlo za rukom da ostvari svoj san o potpisivanju naredbe kojom se odgovornost za bezbednost u Avganistanu predaje u ruke nacionalne vlade. I istih dana u dalekom Avganistanu predsednik zemlje Hamid Karzaj sa suzama u očima pozvao je talibane da odustanu od nasilja.
 

Izgleda da traženje izlaza iz zamršenog avganistanskog lavirinta, koji preti smrtnom opasnošću na svakom koraku, prelazi u sferu izvesnih umornih emocija. Niz obzira na vojnu jasnost fraza, u glasu Ramsa, koji je davao intervju, čule su se note ako ne očajanja, onda pesimizma.
 

Sanjao sam o tome da će mi poći za rukom da potpišem naredbu o predaji ovlašćenja lokalnim vlastima još pre mog odlaska u penziju, kaže Rams. Ali zbog problema sa kojima smo se suočavali ovih godina, moj san je tako i ostao nerealizovan. Uopšte vojna komponenta je samo mali deo toga što mi radimo u Avganistanu. Mnogo značajniji napori treba da budu preduzeti, pri čemu od strane čitave međunarodne zajednice, kako bi bio obnovljen normalan život u zemlji.
 

Komandant snaga ISAF u Avganistanu američki general Dejvid Petreus u intervjuu za francuski Figaro izjavio je: Naš zadatak je prost: postići da avganistanska vlada može samostalno da osigurava svoju bezbednost. I već sasvim se predao emocijama onaj čiju vlast podržava skoro 150 hiljada vojnika koalicije. Po svedočenju nemačkog Fajnenšl Tajms Dojčland, istupajući ovih dana u Kabulu, Hamid Karzaj sa suzama u očima je pozvao na mir u zemlji. O, ljudi, preplavljen sam bolom i strahom, uzviknuo je on. Molim Alaha da ne dopusti da moj Mirvajs bude primoran da napusti domovinu i beži u tuđu zemlju. Po rečima Karzaja, on želi da njegov trogodišnji sin raste kod kuće, da uči kod avganistanskih učitelja i da radi zatim u domovini, spasavajući ljude od bolesti.
 

Što se tiče ličnosti avganistanskog partnera broj jedan za SAD i NATO, tačnije Karzaja, mogli bi da se navedu podaci koji su procureli u medije o njegovoj psihološkoj neuravnoteženosti i čak strasti prema narkoticima. Ali ne radi se o njemu. Mnogo više brine razdražensot i pesimizam visokih vojnih zvaničnika. Teško da takva raspoloženja mogu da pomognu u razmatranju avganistanskog problema na predstojećem samitu NATO-a u novembru u Lisabonu, uporedo, razume se, sa drugim problemima.
 

Istupajući ovih dana na zasedanju SB UN, stalni predstavnik Rusije u toj organizaciji Vitalij Čurkin položio je na NATO odgovornost, kako se on izrazio, za prelivanje nestabilnosti na sever Avganistana i dalje preko njegovih granica. On je takođe prebacio snagam koalicije pasivnost u organizaciji borbe protiv narkobiznisa. U celini, za sada ni apstraktna razmišljanja generala, ni suze Karzaja ne pomažu poboljšanju situacije u Avganistanu. Borbena dejstva će prelaziti u Pakistan, talibani ne reaguju na suzne pozive. U čemu se prevario međunarodni politički konziliju, koji se okupio oko postelje avganistanskog bolesnika? Aleksej Bogaturov, profesor Moskovskog državnog instituta međunarodnih odnosa, smatra na primer da do danas snaga i harizma sile ostaju važan elemten svetskog regulisanja. A po mišljenju generala Ramsa, najvažnije je izdržati tačan balnas između vojne i civilne komponente u dejstvima snaga ISAF. Zaključci i saveti su ispravni. Avaj, u mnogome oni ostaju samo na rečima.