Zašto nacisti nisu mogli da provale sovjetske šifrovane poruke u Drugom svetskom ratu?

Sovjetski kriptografi su u Drugom svetskom ratu spadali među najvažnije borbene jedinice na frontu i zato su hitlerovci organizovali pravi lov na njih.

„...ko zarobi ruskog kriptografa ili zapleni rusku kriptografsku tehniku, dobiće kao nagradu Gvozdeni krst, odsustvo u otadžbinu i obezbeđen posao u Berlinu, a po završetku rata će dobiti imanje na Krimu“ – tako je glasila naredba Adolfa Hitlera u avgustu 1942. godine. Ali ta naredba nikada nije izvršena.

U Velikom otadžbinskom ratu neprijateljski stručnjaci za dekriptovanje nisu mogli da pročitaju nijedan uhvaćeni sovjetski kriptogram koji je bio obrađen mašinskim šiframa. Takav sistem šifrovanja mogao je biti provaljen samo u jednom slučaju: ukoliko se poseduje primenjena tehnika i ključevi za šifrovanje. Međutim, ruski kriptografi u Velikom otadžbinskom ratu su se pokazali kao pravi heroji. Šifre im nisu otkrivene umnogome zahvaljujući njihovoj požrtvovanosti i hrabrosti.

Stručnjak u oblasti kriptografije Dmitrij Larin u svom članku „Zaštita podataka sovjetskih partizana u Velikom otadžbinskom ratu“ tvrdi da su „sovjetski kriptografi prema instrukciji imali pouzdano obezbeđenje, a pored toga oni su obično držali ispred sebe kanister sa benzinom i granatu pod rukom kako bi u slučaju da se približi neprijatelj mogli uništiti dokumente, tehniku i sebe“.

Lov na sovjetske kriptografe 

Radio-telegrafistkinja Jelena Stempkovska.

Archive photo

Nemci su organizovali pravi lov na sovjetske kriptografe sa ciljem da dođu u posed njihove tehnike i šifara. Zbog toga su mnogi kriptografi izgubili život. Ruski istoričar V. A. Anfilov piše da su „prvi na udaru bili kriptografi u sovjetskoj ambasadi u Nemačkoj kada su 22. juna 1941. godine veoma brzo stigli da spale ono najvažnije, tj. šifre.

Istoga dana su esesovci izvršili juriš na zgradu sovjetskog predstavništva u Berlinu. Kriptograf sovjetskog trgovinskog predstavništva Nikolaj Logačov se zabarakadirao u jednoj sobi i spalio sve šifre, gubeći svest od gustog dima. Hitlerovci su provalili u sobu, ali je već bilo kasno – sve šifre su bile uništene. Logačov je zarobljen, a kasnije zamenjen za pripadnike nemačkih diplomatskih predstavništava u Moskvi“.

Kriptografi su demonstrirali pravi heroizam braneći kodove. Tragična priča o smrti radio-telegrafistkinje Jelene Stempkovske objavljena je u listu „Krasnaя Armiя“: „Nemački vojnici naoružani automatima prodrli su na komandni položaj bataljona. Primetili su radio-telegrafistkinju i pojurili prema njoj. Jelena je uzela karabin i ubila dvojicu nemačkih vojnika, ali su se hitlerovci u velikom broju bacili na Stempkovsku i uhvatili je. Mučili su je celu noć, ali je devojka uporno ćutala. Vodali su je po polju i maltretirali je, a zatim su joj odsekli ruke...“

Tajna ruskih kodova 

Radio-telegrafista prima vesti od sovjetskog informbiroa.

Sergej Loskutov/Sputnik

Za svaku poruku na frontu je pravljen zaseban kod koji zatim nikada nije ponavljan. Zbog odsustva kriptografskog sistema neprijatelj praktično nikada nije uspeo da dešifruje poruke na sovjetskom frontu.

U ratnim godinama je mašinska šifrovana komunikacija bila preopterećena slanjem tajnih telegrama. Armijski štabovi su svakodnevno dobijali i po 60 telegrama, a za štabove na frontu je bilo uobičajeno da primaju i po 400 telegrama dnevno.

Na frontu su korišćene kriptografske mašine i aparati za tajno telefoniranje. Najpouzdaniji kriptografski aparat koji je korišćen za šifrovanje poruka od posebne važnosti bila je mašina sa oznakom M-101 „Izumrud“, napravljena 1942. godine.

Pored „Izumruda“ na frontu je korišćena i oprema „Sobolj-P“. Po rečima istoričara Dmitrija Larina, to je bila najsloženija aparatura za šifrovanje poslatih podataka koja nije imala premca u svetu. Čim su napravljeni prvi takvi aparati, odmah su poslati u Staljingrad. „Sobolj-P“ je omogućavao uspostavljanje veze pomoću radio-kanala, a ne žičanim telefonskim linijama koje je neprijatelj lako mogao uništiti i prisluškivati. Bilo je krajnje teško provaliti sistem šifrovanja zatvorene radio-veze.

Veliki otadžbinski rat 1941-1945. Bitka za Moskvu. Štab Zapadnog fronta. Sa desne strane: komandant Zapadnog fronta, general armije Georgij Žukov.

Sputnik

Čuveni komandanti Drugog svetskog rata su u memoarima pisali da bez kriptografa oni ne bi pobeđivali u bitkama.

Georgij Žukov, sovjetski „maršal Pobede“ je pisao kako mu je dobro obavljeni posao kriptografa pomogao da pobedi u mnogim bitkama, a maršal Ivan Konjev, koji je oslobađao Ukrajinu, Moldaviju, Rumuniju, Poljsku i Čehoslovačku, i učestvovao u Berlinskoj i Praškoj operaciji, pisao je u memoarima da je vojna veza mnogo puta bila spasonosna: „Treba odati priznanje našoj tehnici i našim vezistima, koji su specijalno obezbeđivali tu vezu i u svakoj situaciji su bukvalno u korak pratili u kretanju svakoga kome je bilo propisano da koristi tu vezu“.

Marija Grigorijan, Russia beyond