Zec je naše sve

Nastupajuća 2011. godina je po istočnom kalendaru – godina zeca. U Rusiji je ova životinja vrlo poštovana, i to ne jednom u dvanaest godina, već svakodnevno. Kao prvo, zato što se sreće u skoro svim ruskim regionima i zato što je lik u mnogim drevnim bajkama i predanjima. A kao drugo, zec je po legendi spasio život velikom ruskom pesniku Puškinu. Zbog toga mu je čak podignut spomenik, koji je u godini na izmaku navršio deset godina.
 

Puškin je bio slobodoljubiv čovek i već je pre dvadeset pete godine uspeo da preplavi Rusiju „gnusnim“ pesmama s tačke gledišta zvanične cenzure iz tog vremena. Da bi shvatio da ne sme tako da piše ruski car je proterao pesnika u progonstvo, u porodično imanje Mihajlovsko, koje se nalazilo na oko trista kilometara od Peterburga, odnosno u krajnju zabit.
 

Prvo Puškin nije mogao da trpi ovo mestašce udaljeno od prestonice i jako se ljutio. A kasnije ga je čak navoleo i tu je napisao mnogo izvanrednih dela. Zapravo, Puškina kao takvog, ruska književnost je dobila upravo nakon ovog njegovog prinudnog „službenog puta“.
 

Ipak, pesniku je bilo dosadno. Nedostajali su mu Peterburg, svetske razonode i njegovi prijatelji, kojima je želeo da pročita ono što je napisao u zatvoru. I u decembru 1825. godine odlučio je da prekrši zabranu i da se iz Mihajlovskog uputu i Peterburg. I već je seo u sanke i viknuo kočijašu: „Brže!“ kad mu je na put istrčao zec. Konji su stali. U Rusiji postoji drevno sujeverje: ako zec pretrči stazu – ne treba ići na put. Puškin je uzdahnuo i vratio se.
 

Kasnije se ispostavilo da ga je ovaj događaj spasao od ozbiljnih neprijatnosti, a možda i od pogibije, kaže saradnik Puškinovog muzeja Veronika Kirsanova.
 

Upravo tih dana Puškinovi prijatelji, ruski plemići, koji su smislili tajnu zaveru s ciljem da promene državnu vladu u Rusiji, imali su poslednji sastanak pre odlučujućeg nastupa, koji je u istoriju ušao kao „ustanak dekabrista“. Da je Puškin došao do Peterburga, sigurno bi bio s zaverenicima i delio bi njihovu sudbinu. Kao što znamo, Nikolaj I se strogo obračnuao s dekabristima – petorica su bila obešena, ostali prognani u Sibir s lišavanjem svih zvanja i nagrada. Ne zna se šta je čekalo Puškina da nije bilo zeca (...).
 

Prošle su godine i grupa entuzijasta odlučila je da zvanično zabeleži ulogu zeca u sudbini prvog pesnika Rusije. Tako se na raskrsnici, gde je po predanju Puškin sreo zeca, pojavio spomenik. Male i velike zečeve sad u Mihajlovsko donose svi od reda – vreme je da se otvori muzej za njih. Poštovaoci kod spomenika donose šargarepu i kupus kako bi umilostivili živi simbol. Zečevi, kojih od Puškinovog vremena nema ništa manje u Mihajlovskom, sa zahvalnošću primaju poklone.