Iluzorne šanse drugog Breton-Vudsa

Francuska revolucija, drugi Breton-Vuds (gradić u SAD-u gde je na konferenciji razrađen međunarodni sistem organizacije novčanih odnosa i trgovinskih obračuna 22. jula 1944. godine) – to su naslovi u evropskim izdanjima. Senzaciju je oglasila ministar finansija Francuske Kristin Lagard, koja je objavila o planu preuređivanja globalnog finansijskog sistema. Kako Francuuzi žele da prekroje postojeći sistem međunarodnih finansijskih odnosa? Komentar posmatrača Sergeja Guka.

Planovi su zaista napoleonovski. Povećati regulisanje svetskog finansijskog sistema i banaka.  Svršiti sa višemilijardnim špekulacijama namirnicama i korisnim rudama. Okviri valutnih kolebanja bar delimično moraju da određuju države. To znači da ne potražnja i ponuda, već vlade će određivati kotiranje na međunarodnim deviznim tržištima. Cilj: zaštita  svetske trgovine, kao i ekonomije siromašnih zemalja od šokovskih deviznih potresa.  Treba da globalna ekonomija bude vakcinisana od recidiva krize. Sve je to divno, ali istovremeno i iluzorno. Ko će ostavrivati reorganizaciju? Na kakvoj osnovi – zakonodavno obaveznoj ili dobrovoljnoj? Ko će kontrolisati? Može li da se postigne sloga u okviru dvadesetorice? Ako je ona moguća, kako se može ubediti ostali svet da živi prema novim pravilima?

Pred mikrofonom je rukovodilac Centra finansijsko-bankarskih istraživanja Instituta ekonomije RAN Vjačeslav Senčagov.

Postoji disbalans između obima finasijskih instrumenata i obima trgovine, industrijske proizvodnje, poljoprivredne proizvodnje itd. Priroda disbalansa se sastoji u tome što špekulativna načela na finansijskim tržištima igraju prvostepenu ulogu. Zato, mislim, moguće je u principu da se govori o regulisanju deviznog kursa. Međutim, radi toga je potrebno imati drugu informativno-analitičku bazu. Moraju postojati organizacije koje bi mogle da realizuju tu ideju. EU, u principu, razrađuje direktive, recimo, budžetskog regulisanja. Svakako, devizni kursevi su mnogo tanji instrument. Tu se može govoriti o nekim okvirima, ali je pitanje – šta da se radi u slučaju kršenja tih okvira? Ko će odlučivati? Kako će biti  osigurano ispunjavanje tog rešenja?

Upravo takve disproporcije – one danas nisu samo između obima derivativa, obima  svetske trgovine,  prodrli su u sferu proizvodnje. Postoji li zaista manjak namirnica? Postoji li hiperproizvodnja u vađenju nafte i gasa? Ne postoje svetski bilansi kojima može da se veruje. Zato direktivni organi kao u EU  mogli bi da podese sistem informacija prema navedenim pitanjima. To je polazna tačka, mislim. Potrebno je u samoj realnoj ekonomiji obezbediti bolju izbalansiranost. Tu je koren rešenja takvog problema:  u novom kvalitetu makroregulisanja.

Potreban je bilans novog shvatanja svetske arhitektonike. Svetska arhitektonika to nisu samo instrumenti, to su realni procesi u samoj ekonomiji. U obimu namirnica, uzimanju u obzir radnih resursa da ne dođe do ekološkog preopterećenja, napetosti. U tome je realan problem.

Krupni evropski  ekonomski autoriteti za sada ćute: sudeći po svemu, proučavaju francusku inicijativu. Njihovi manje poznati kollege obazrivo sahranjuju revolucionarnu ideju. Proriču da Pariz neće dobiti podršku dvadesetorice. Izgleda da će tako i biti.  Nemački publicista Klaus Hulveršajt se seća da je krajem 1990-ih godina ondašnji ministar finansija SRN Oskar Lafonten se obratio sličnim idejama SAD-u.  Nije bio prihvaćen.  Proteklih godina kardinalne promene u američkoj budžetsko-finansijskoj politici nisu primećene.