Za Libiju se piše kosovski scenario

Na raspravama u senatskom komitetu za poslove oružanih snaga Kongresa SAD Vrhovni komandant Ujedinjenih oružanih snaga NATO-a u Evropi, američki admiral Džejms Stavridis izjavio je da Severnoatlantska alijansa razmatra pitanje razmeštanja multinacionalnog kontigenta u Libiji. Oni će delovati pod okriljem NATO-a – poput oni koji su delovali u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Mišljenje komentatora Petra Iskenderova.

Zapad više ne smatra pobunjenike odlučujućim sredstvom za svrgavanje Gadafija zbog dva osnovna razloga. Prvi se sastoji u očiglednoj slabosti i razjedinjenosti pobunjeničkih odreda. Na drugi razlog ukazao je sam admiral Stavridis, koji je saopštio senatorima da su se među pobunjenicima u Libiji pojavili teroristi Al-Kaide i borci proiranskog pokreta Hizbala. Indirektno datu informaciju priznao je u intervjuu za TV kompaniju En Bi Si predsednik SAD Barak Obama. On je podvukao da se ne sme tvrdti da među pobunjenicima nema onih koji su raspoloženi neprijateljski u odnosu prema SAD i našim interesima.

Ipak namera SAD i NATO da puste operaciju u Libiji kosovskim putem vezana je ne samo za stanje stvari u taboru lokalne opozicije. Razmeštanje multinacionalnog kontigenta na dugoročnoj osnovi pod okriljem Severnoatlantske alijanse omogućiće Briselu da zaobiće jedina ograničenja koja je postavio za operaciju u Libiji SB UN. U rezoluciji 1973 govori se o mnogućnosti primene svih neophodnih mera protiv režima Gadafija, izuzev okupacije. Prebacivanje aktuelne vazdušne operacije u ravan multinacionalne misije u praksi će značiti, kako pokazuje primer Kosova – upravo kopnenu okupaciju, mada pod mirotvoračkim parolama. Osim Balkana, slični scenario su SAD, Velika Britanija i druge zapadne države realizovale i u Avganistanu i Iraku – podsetio je u razgovoru za Glas Rusije ekspert instituta za slavistiku RAN Aleksandar Karasjov.

U principu, razmatranje problema na SB UN treba da naše takvu odluku koja bi zadovoljavala međunarodnu javnost, i istovremeno sve zainteresovane strane. Ipak u poslednje vreme praksa pokazuje da su zapadne države naučile da zaobilaze formalna ograničenja koja im nalaže Povelja UN i odluke njihovog SB. Tobože humanitarna vojno-vazdušna agresija NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine završena je dolaskom na Kosovo nekoliko desetina hiljada NATO vojnika i razmeštanjem jedne od najvećih američkih vojnih baza Kamp Bondstil. Slični scenario SAD i NATO mogu da ponove u Libiji.

O glavnom cilju akcije SAD u Libiji već je govorio predsednik Obama. Istupajući na Univerzitetu nacionalne odbrane u Vašingtonu on je obećao: Nikada se neću kolebati da primenim našu vojnu silu hitno, odlučno i na jednostranoj osnovi kada bude potrebno da se zaštiti naš narod, naša domovina, naši saveznici i naši nasušni interesi. Ekspert američkog Centra za strateška i međunarodna istraživanja Stiven Flenegan, komentarišući izjavu Obame o Libiji podvukao je da ona podseća na govor predsednika Klintona sa kojim je on istupao povodom kosovske krize, objašnjavajući uzrok vojne operacije NATO-a u Jugoslaviji. Prema rečima Flenegana, oba predsednika su podvukli neophodnost zaštite američkih nasušnih i drugih interesa i vrednsoti, koji su u opasnosti...

Samo kakve veze sa svim tim imaju humanitarni ciljevi i interesi libijskog naroda o kojima su govorili autori rezolucije SB UN br. 1973?