Lovorike katastrofalne pobede

Bez obzira na ulazak libijskihpobunjenika  u prestonicu zemlje i rezidenciju predsednika  Moamera Gadafija, praktično svi eksperti se slažu da je još rano govoriti o konačnom trijumfu revolucije. Ipak, iz nekih evropskih prestonica, kao i iz rukovodećih krugova Bele kuće, NATO-a i EU, već se čuju glasovi likovanja i daju se ocene doprinosa pojedinog zapadnog partnera dostignutom uspehu. Pri tome na svetlost dana izlaze vrlo zanimljivi detalji koji su se do sada brižljivo krili ili odricali.

Ovih dana između ostalog nemački ministar inostranih poslova Gido Vetervele izjavio je da je odluka vlade Nemačke da ne učestvuje u vojnoj operaciji NATO-a protiv Libije bila ispravna. Kako se saznalo, grupa oficira bundesvera radila je u operativnom štabu NATO-a u severnoj Italiji, pomažući u izboru ciljeva za bombardovanje. Takvo priznanje trebalo je da učini minstarstvo odbrane Nemačke kao odogovor na zahtev paralmenta. To je izazvalo buru negodovanja među poslanicama. Nemačka je uputila u Libiju odred elitnih specijalaca GSG9 radi čuvanja nemačke kontakt grupe za veze sa pobunjenicima.

Ali ne radi se čak ni o tome. Reči i dela u politici retko se spajaju. Zanimljivo je nešto drugo. U zanosu autor komentara u listu Di Velt posvećenog slabom, po njegovom mišljenju, doprinosu Nemačke svrgavanju vladajućeg režima u Libiji, izjavio je ni više ni manje: Sasvim je jasno da bez vojne invervencije ne bi bilo ni pobunjenika na čijoj strani bi trebalo da se nađemo. Tu je svaka reč otvoreno priznanje da je Zapad potpuno ignorisao rezuluciju SB UN 1973, usvojenu 17. marta ove godine. Ona je, kao što se zna, predviđala samo uvođenje zone zabranjene za letove iznad Libije. Ipak već dva dana kasnije francuski lovci su raketirali kopnene ciljeve, a od 31. marta rukovođenje kampanjom je u potpunosti prešlo NATO-u.

Između ostalog, kako je primetio ovih dana u intervjuu kanalu Raša Tudej stalni predstavnik Rusije u NATO-u Dmitrij Rogozin, alijansi niko nije dao mandat za ispunjavanje rezolucije UN. Ona je taj mandat, po Rogozinovim rečima, uzurpirala. Osim toga, po podacima stalnog predstavnika, mada zvanično vojni blok nije vodio kopenena borbena dejstva u Libiji, tamo su se borili plaćenici iz NATO zemalja. A ustanici su snabdevani oružjem i pripremali se pomoću instruktora po aršinima alijanse. Predsednik Minhenske konferencije za bezbednost, bivši nemački diplomata Volfgang Išinger protivi se vojnom učešću Zapada u Libiji.

Dužni smo da pružimo libijcima mogućnost da sami rešavaju sudbinu svoje zemlje. Važno je da oni mogu da kažu – rešavamo mi, a ne Vašington, ne NATO, ne EU. I upravo sada takva zemlja kao što je Nemačka, koja nije želela da učestvuje i nije učestvovala u operaciji protiv Libije, može da odigra vrlo važnu ulogu u mirovnoj obnovi zemlje. Ne sme se zaboraviti jedno. Vojnim sredstvima dostižu se vojni ciljevi. Nikada još njihova primena nije pomagala da se reši neki problem. To je instrument, a ne patentirani recept za rešavanje pojedinog konflikta.

Britanski Tajms nazvao je pobedu ustanika katastrofalnim uspehom, pošto, po mišljenju niza eksperata, u Libiji može da započne haos. Treba li žuriti sa podelom lovorika?