Nacionalni pogled preko evropskog plota

Na koji način su srbski mediji, ti demokratski dalekozori otvorenih društava, slobodni i profesionalni, kada do bede oskudno izveštavaju o najvažnijim planetarnim dešavanjima? Kakva je to sloboda, plaćena cenom prećutkivanja ključnih događaja i ko u stvari uživa takav instant slobode?

Pretpostavljam da siromah, čiji su posed uzurpirali i koji se hrani iz male bašte u okućnici, a troškove pokriva pozajmicama, češće nego blazirani veleposednik pogleda preko ograde, nadajući se dobrom vremenu. Nerazumljivo je stoga što srbsko društvo, opijeno idejom slobode medija, uopšte nema kvalitetan medijski uvid u mnoga planetarna dešavanja.

Na primer, ona koja obeležavaju ovu nedelju, a u srbskim medijima nalaze se u senci snimka gaćica pevačice Nataše Bekvalac i dileme da li je hronično zbunjena prikazivačica ženskih atributa Ava Karabatić izjavila ljubav manekenu Vuksanoviću.

Pogađate, mislim na samit Rusija – EU i samit Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Na prvom se govorilo, pre svega, o ekonomskim odnosima EU i Ruske Federacije, koja je treći trgovinski partner Brisela. Ruski predsednik saopštio je mnogo toga, što se tiče Balkana, ali mediji u Srbiji kao da nerado obraćaju pažnju na to.

Na primer, da gradnja Južnog toka počinje krajem ove godine. Ili, da je prošlogodišnja trgovinska razmena Ruske Federacije s EU dostigla 394 milijarde evra, što je znatan skok u odnosu na 309 milijardi evra ostvarenih u 2010. godini. Da neko u Srbiji ne misli da ovaj porast ne nudi šanse srbskoj ekonomiji?

Samit u Pekingu možda je još važniji. On treba da definiše stretegiju ŠOS-a u narednih deset godina. Ta strategija odnosi se na bezmalo polovinu svetskog tržišta, jer države članice, zajedno sa zemljama posmatračima i partnerima u dijalogu, zauzimaju upravo toliki deo sveta i ne priznaju secesiju albanske manjine na Kosovu i Metohiji.

Šta više, osim ekonomskih ciljeva, a radi se o državama s najdinamičnijom stopom razvoja, one će se u Pekingu međusobno približiti i vojno, a insistiraće i na suzbijanju terorizma i secesije. Možda neko u Beogradu smatra da ove teme ne dotiču bezbrižnu evropsku budućnost Srbije?

Možda smatra da ove teme nisu zanimljive ni za srpsku privredu, koja kao bukagiju vuče floskulu o EU kao najvećem, pa stoga valjda i fatalnom „partneru“ Srbije. U Srbiji niko nije zapazio vest da Rusija i Kina osnivaju zajedničku kompaniju za proizvodnju velikih aviona, koja bi trebalo da konkuriše „Erbasu“ i „Boingu“. Može li takva vest da znači bilo šta državi sa solidnim, ali zamrlim iskustvom u toj oblasti?

Vraćam se pogledu preko nacionalnog plota. Na koji način su srbski mediji, ti demokratski dalekozori otvorenih društava, slobodni i profesionalni, kada do bede oskudno izveštavaju o najvažnijim planetarnim dešavanjima? Kakva je to sloboda, plaćena cenom prećutkivanja ključnih događaja i ko u stvari uživa takav instant slobode?

Ovih dana, u Srbiji se pokazalo da je Božidar Đelić, zajedno s Mlađanom Dinkićem guru srpske neoliberalne doktrine i privatizacije, tihi vlasnik dva danas već bivša medija: Nedeljnog telegrafa i magazina Ekonomist. Preporoditelj srpske privrede nagomilao je dugove zaposlenima i elegantno ugasio pomenute medije.

Varate se ako mislite da su drugi srbski mediji u drugačijoj, ekonomskoj i profesionalnoj, jednom rečju – evropskoj poziciji. Oni pravovernim ćutanjem i dokazuju svoju evropsku opredeljenost. Računam da će Srbija imati više sreće od svojih medija i da joj neće zapretiti gašenje.

Jedan od tih medija – proevropskih perjanica, sa zamašnim kapitalom iza sebe, prvo je bio objavio naslov u kom je konstatovao da će jedan „preletač iz DS“ postati važan član kabineta novog predsednika. Kasnije je naslov korigovan, ublažen, uljuđen i profesionalno standardizovan. Ukratko: orvelovski naknadno zamenjen. 

Epitet preletač iz DS zamenjen je na internetu, intervencijom nekog važnog centra moći, prezimenom budućeg funkcionera. Toliko o korektnosti i kasnije doslenosti u stavu. U Srbiji mnogi priželjkuju povratak osamdesetih godina. Pa, dobro došli u 1984.