Dragomir Anđelković: Geopolitički studentski dijalog

INVESTIRANJE U BUDUĆNOST NACIJE

Mladi su budućnost nacije ali i garant pozitivnih odnosa među pojedinim narodima. Države koje sve to ne shvataju, nepotrebno se suočavaju sa izazovima koje su mogle da izbegnu. A oni su po pravilu brojni i opasni. S druge strane, zemlje koje planski, sa jasnom idejom o onome šta je nacionalni interes, rade sa omladinom – na najbolji način investiraju u svoje trajanje.

Današnja Rusija – posle strašnih lutanja koja su nastupila kada je preko noći odbačen jedan sistem (bez obzira na sve mane koje je imao, i on je društvu davao neku orijentaciju) a u praksi nije  bio postavljen ni temelj novog poretka – ponovo sistematski vodi omladinsku politiku. Njen važan segment je i unapređenje veza sa susednim prijateljskim državama, kako bi one to ostale i u budućnosti. U duhu rečenog, ruska ruka je pružena Abhaziji, a njena vlast je nju, sa ništa manjim entuzijazmom, prihvatila i na polju omladinskih odnosa.

Tako su pre pet godina u Abhaziji počeli – uz podršku vlade te države i vlasti, kao i univerziteta, Niežegorodske oblati Ruske Federacije (pre svega Državnog univerziteta „Lobačevski“) – da se održavaju međunarodne kongrese studentske omladine. Na njima, uz rusku i abhasku mladež, sada učestvuju i studenti iz nekih drugih država.

Ove godine, od 16. do 21. oktobra, održan je u Suhumiju, prestonici Republike Abhazije, peti, jubilarni kongres. A što je interesantno, u fokusu pažnje mladih bila su geopolitička pitanja. Uz njih su se odvijale i razne druge obrazovne, naučne i sportske aktivnosti, ali problemi kavkaske dijaspore, terorizma i gruzijskog sabotiranja predstojeće Zimske olimpijade u Sočiju (2014) – našli su se u središtu diskusija.

ZLOUPOTREBE OLIMPIJADE

Region u kome se nalazi Abhazija, danas je relativno miran. Pogotovo je bezopasna zona oko grada Soči, u kojoj će biti održane Zimske olimpijske igre 2014. godine. No, tokom diskusije je ukazano na to kako gruzijska strana u prostor Zakavkazja i Severnog Kavkaza ponovo može da unese nemir, u momentu za koji proceni da je za nju pogodan.

Kada počnu olimpijska nadmetanja – koja asociraju na mir i kompromis a ne rat i isključivost – ne samo što se širom planete nalaze u središtu interesovanja javnosti, već ona ne očekuje da privremena „ružičasta stvarnost“ bude narušavanja zveckanjem ili upotrebom oružja. Otuda, svako odstupanje od uobičajene prakse smirivanja tenzija tokom Olimpijade, privlači veliku pažnju ali i koči reakcije drugih strana. Dok agresivni zloupotrebljavaju Olimpijadu, ostali se neretko ustežu da, dok ona traje, odgovore na pravi način.



Znajući to, Tbilisi je u leto 2004. godine situaciju na liniji vojno-političkog razgraničenja sa Južnom Osetijom doveo do užarenosti. Već tada je lako mogao da počne rat, no Gruziji, svesnoj da je nespremna za ofanzivu, još to nije bio cilj. Samo je htela da pomenuto pitanje ugura na „prve stranice“ svetskih medija. Međutim, do leta 2008. godine, stvari su se promenile. Sakašvilijev režim bio je naoštren da krene mnogo dalje.

Verujući da će Rusija oklevati da adekvatnom reakcijom doprinese narušavanju olimpijske idile, što bi Gruziji omogućilo da putem „blickriga“ obavi posao pre okončanja Olimpijade, njeno rukovodstvo je tokom njenog održavanja u Pekingu 2008. godine, izvršilo agresiju na Južnu Osetiju. Međutim, pokazalo se da se Tbilisi preračunao, te se njegova avantura završila vojnim porazom i priznanjem Abhazije i J. Osetije od strane Ruske Federacije. Ipak, posle svega rečenog, niko ne može da bude siguran da se Tbilisi i 2014. godine, sa ciljem da baci senku na Olimpijadu u Sočiju, neće upustiti u neku novu destruktivnu avanturu.

SPONZORISANJE TERORIZMA

Mnogi ruski analitičari – našta su podsetili učesnici konferencije – tvrde da je mogućnost konflikta 2014. u nekoj meri ipak realna. Nema sumnje, pošto je Rusija otvoreno ušla u vojno-političku igru, Gruzija više ne predstavlja naročitu opasnost za region, ali već i izazivanje nekog incidenta od strane Tbilisija, ugrozilo bi, kako je više puta naglašeno, nesmetano odvijanje olimpijskog programa. Ipak, umirujuće deluju podsećanja na mišljenja zapadnih eksperata za Kavkaz, koji kategorično tvrde da se tako nešto neće desiti. Neposredno u okruženju regiona gde će se naći brojni sportisti i turisti iz njihovih država, vlade vodećih zemalja EU i SAD, čiji klijent je gruzijski režim, neće Tbilisiju dozvoliti da sprovede provokacije.

No, ostaje opasnost od terorističkih akcija koje mogu da se otrgnu kontroli. Radikalni islamisti – nesumnjivo podržani od strane nekih arapskih režima bliskih Vašingtonu (Saudijska Arabija, Katar, Bahrein) – i dalje aktivno deluju u Čečeniji, Ingušetiji, Dagestanu i nekim drugim delovima Severnog Kavkaza. Ruske vojne i policijske snage su im nanele ozbiljne udarce i ograničile radijus njihovog dejstva – u tom smeru je rezultirala i politika razvoja tih zaostalih krajeva – ali opasnost od terorista i dalje nije beznačajna.

Oni koji sa zapada, kako bi naneli geopolitičkim oponentima štetu, podržavaju širenje terorističkog požara, nisu spremni da išta nauče i iz sopstvenih poraza. Već su se uverili da njihova teroristička internacionala u određenom trenutku može da se otrgne kontroli specijalnih službi koje iz nje stoje, te da i svojim zapadnim sponzorima nanese razorne udarce. No, u okolnostima kada evroatlantski centri moći postepeno gube pozicije globalne dominacije, u očaju se i dalje služe tim opasnim „oružjem“.

A o tome kakav negativne posledice mogu da izazovu čak i ne naročito pompezni teroristički napadi, ne tako davno smo mogli da vidimo u ruskoj republici Kabardino-Balkarija. Samo nekoliko fanatika, u dobro izabranom trenutku, izveli su mali ali medijski vrlo efektan teroristički napad, te su postigli mnogo toga lošeg. Izazvali su strah i paniku pa tako potpuno uništili čitavu turističku sezonu u pomenutoj republici. Postoji opasnost da se tako nešto, pre svega uz asistiranje Gruzije, desi i u zimu 2014. godine. Nastranu mogućnost da pomahnitali teroristički „zli duhovi“ – sistematski pušteni iz „boce“ od strane nekih zapadnih službi – uspeju da odu i mnogo dalje.

KAVKASKO RASEJANJE

Stigli smo i do pitanja kome su ove godine bila posvećena najinteresantnija izlaganja učesnika kongresa, a to su razni aspekti „čerkeskog problema“, koji je od strane Gruzije i njenih zapadnih mentora tokom proteklih nekoliko godina grubo zloupotrebljavan. I to, kako je više puta tokom diskusije argumentovano naglašeno, pre svega na štetu samih Čerkeza.
 


Gruzinska strana izmišlja genocid na Čerkezima, koji su tokom druge polovine 19. veka navodno izvršile ruske vlati. Istina je da je usled ratnih operacija ali i nespremnosti gorštaka da prihvate rusku vlast, bilo masovnog iseljavanja čerkeskih grupa u tadašnje Otomansko carstvo (pripadnici severnokavkaskih naroda naselili su se od Kosova i Metohije do Sirije, tadašnjih osmanlijskih provincija). No, ni o kakvoj politici sistematskog istrebljivanja pa i proterivanja nema mesta da se govori.

Gruzija sve to izmišlja, kako bi na Moskvu bacila ljagu da organizuje olimpijadu na kostima uništenih ogranaka naroda Severnog Kavkaza, odnosno da bi njihove sunarodnike koji žive u RF ili dijaspori, nahuškali protiv Rusije. Međutim, baš u takvoj politici se nalaze postmoderni, uslovno rečeno, genocidni elementi. Gruzija onim što čini puca u jedinstvo mnogih naroda Severnog Kavkaza. Razara ono što može da ih ojača radi svojih dnevnopolitičkih kalkulacija.

PODRIVANJE ČERKESKOG JEDINSTVA

Rusija ulaže velike napore kako bi bio očuvan jezik, svest i običaji, pripadnika milionske dijaspore naroda njenih severnokavkaskih republika. Cilj joj je da izdanci grupe srodnih naroda koji se često zbirno imenuju kao Čerkezi (a i jedan deo te grupe se tako ponaosob naziva), a koji sada žive u Turskoj, Siriji, Izraelu i nekim drugim državama, sačuvaju svoj identiteta pa i da ožive neke njegove elemente koji su vremenom zapostavljeni. Štaviše, Moskva im nudi mogućnost da se vrate u istorijsku otadžbinu, gde bi im bila pružena materijalna i svaka druga pomoć kako bi počeli novi život.

Politika Ruske Federacije prema severnokavkaskoj dijaspori ni na koji način se ne razlikuje od odnosa prema ruskoj dijaspori u svetu. Koliko Moskva pokušava da vrati rusku emigraciju na zemlju predaka, toliko na tome insistira i kada se radi o narodima Severnog Kavkaza, čija matična država nastoji da bude u istoj meri kao i većinskog ruskog naroda. A u prvom slučaju čak ima i veće rezultate, odnosno raspolaže znano ozbiljnijim potencijalom da postigne kratkoročni efekat. Jer, neki od krajeva u kojima žive delovi čerkseske dijaspore – sada je to u prvom redu Sirija – zahvaćeni su sukobima pa su građani iz kategorije kojom se bavimo, češće spremni da se upuste u korenitu promenu života (što repatrijacija neizostavno podrazumeva), nego Ruski koji već generacijama, od početka 20-ih godina prošlog veka, žive npr. u Francuskoj ili Kanadi.

Dok Moskva tako postupa prema Čerekzia u užem i širem smislu, Tbilisi svađa narode Severnog Kavkaza. Ulaže sredstva i napore kako bi deo organizacija njihove dijaspore okrenuo protiv Moskve i vlada njenih sevrnokavkaskih republika. Tako otežava saradnju od koje dugoročno zavisi očuvanje identiteta čerkeske dijaspore, a tim pre trajno jačanje korpusa severnokavkaskih naroda, na osnovu ponovnog ulivnja odvojenih rukavaca u osnovni otadžbinski nacionalni tok. To nas podseća na to da u politici neretko važi pravilo da baš onaj ko sa strane naviše huška i zagovara pompezna ali ekstremna rešenja – ma koliko ona delovala primamljivo ljudima koji su istorijskim i aktuelnim nedaćama frustrirani – zapravo radi protiv onih kojima se predstavlja kao „prijatelj“. Surovo ih zloupotrebljava za svoje potrebe, ne razmišljajući o posledicama koje će takva praksa imati po njihovu budućnost.

APEL ZA MIRNI RAZVOJ



Kada smo kod budućnosti, da privedemo ovaj osvrt na Peti kongres studenske omladine, rečima vršioca dužnosti ministra spoljnih poslova Abhazije. Iraklije Hintba je s pravom konstatovao – da je uz proširivanje vidika i obogaćivanje saznanja učesnika u takvim kongresima – njihov najveći kvalitet u upoznavanju i razvijanju prijateljstva među budućim liderima i drugim ljudima od značaja. A nema sumnje da među uspešnim i  ambicioznim studentima koji učestvuju na takvim manifestacijama, sigurno ima onih koji će se popeti na društveno-političke vrhove.

Oni će biti u stanju da doprinesu, kako prijateljstvu među državama čiji predstavnici učestvuju na tom i drugim sličnim kongresima, tako i harmonizaciji regionalnih i globalnih odnosa. To je za organizatore konferencije takođe od velikog značaja. Kako su više puta isticali, bez kreiranja povoljnog ambijenta u širim okvirima, svaki napor na nižem nivou, koliko god bio bitan, suočavaće se sa brojnim ograničavajućim faktorima.

Zato je, na osnovu rezultata diskusije na konferenciji, usvojena Rezolucija čiju srž predstavlja humanistički apel da narodi  i države teže mirnom razvoju, te odustanu od vojnih varijanti rešavanja sporova iz sfere međunarodnih odnosa. Uz to, naravno, nisu zapostavljena ni regionalna pitanja, pa je upućen poziv vlastima država organizatora i učesnica kongresa, da ulože još veće napore u kreiranje i produbljivanje međusobnih humanitarnih, naučnih, obrazovnih, kulturnih, NVO i dugih društvenih veza, a pogotovo da posvete dužnu pažnju da u te procese na adekvatan način budu uključene omladinske organizacije. Jer – toga su sigurno u punoj meri svesni organizatori opisanog okupljanja studenata – najbolji rezultati se postižu kada se pragmatizam (koji je nerazdvojan od politike) kombinuje sa nekim dubljim ljudskim vrednostima.

SRBSKE POUKE

Kako ljudi stare, najplemenitije vrednosti, nažalost, ustupaju mesto surovijoj strani društveno-političkih procesa. Stoga je dobro da u njima, koliko god je to moguće, učestvuju mladi ljudi, još životnom borbom ne naštimovani na preveliki pragmatizam. Tako se otvaraju neke nove perspektive i mogućnosti, a sve rečeno je poučno i za nas u Srbiji. Ali, da bi uopšte mogli da govorimo o istinski nacionalno odgovornoj omladinskoj politici, prvo našu državu moramo da istrgnemo iz okupacionog okvira koji nam se iz Brisela i Vašingtona nameće.

Tek tada će se osetiti puni efekti omladinskog i svakog drugog međunacionalnog dijaloga. No, to ne znači da do tada treba da sedimo skrštenih ruku. Već sada smo dužni da nastojimo – pogotovo iz sfere nacionalno posvećenog dela građanskog društva koji i dalje, dok oficijelne strukture ne postanu uistinu suverenistički nastrojene (i dovoljno hrabre da na tom kursu istraju), mora da nosi baklju državotvorne ideje – da se naše društvo u njega što potpunije uključuje, i to sa predstavnicima država koje su prema nama prijateljski nastrojene.

Na planu omladinske politike, kao i u drugim oblastima, važno je da uložimo mnogo veće napore kako bi unapredili saradnju sa zemljama koje su spremne na pravi dijalog sa nama, bez zadatih rezultata kakve nam prečesto nameću sa zapada, koji se kune u demokratske vrednosti, dok zapravo vodi neokolonijalnu politiku nametanja jednostranih opcija. U kontekstu toga, nadam se da će sledeće godine i srbski visokoškolci učestvovati u radu Šestog kongresa studentske omladine u Abhaziji, na kome bi, kako su njegovi organizatori istakli, bili rado viđeni gosti.

Napomene:

Na sledećim adresama dostupan je materijal sa Petog studentskog kongresa u Suhumiju:

1. Videokanal kongresa – https://www.youtube.com/user/interdialog2012
2. Fotografije – https://picasaweb.google.com/112120309932176706134
3. Dokumenta (rus) – https://docs.google.com/folder/d/0B96fJYw77U6jalNoRjZOMUx6a28/edit
4. Dokumenta (engl)–https://docs.google.com/folder/d/0B96fJYw77U6jWklSUmtITmwyVG8/edit