Čuvari zlatnih rezervi i rušenje Libije (Ruska TV – video)

 

Uništenje Libije, jedne od najsuverenijih zemalja našeg doba, bilo je dugo pripremano i njen pad, kao i pad Pukovnika Muamera Gadafija, zasigurno su esencijalni deo imperijalističkog plana za Afriku i Bliski istok. “Prilika” za uništenje Libije pojavila se u obliku Arapskog proleća, no, pojedina nova saznanja govore nam kako su postojali i drugi katalizatori ove agresije. Libija nije “morala” pasti samo zato što je bila simbol borbe za autonomiju narodima Afrike i šire, već i zato da bankarska i finansijska elita Zapada spasi samu sebe.

 

Podsetimo, u danima neposredno pre izbijanja Arapskog proleća i nedugo zatim sukoba u Libiji, pojedine zemlje počele su tražiti natrag svoje zlato, u tome je naročito glasna bila Venecuela. Zlato, kao iu mnogim drugim slučajevima, je bilo pohranjeno u “Bank of England”, ali ga ta banka nije više fizički posedovala u trezoru, nego se služila njime. Kako bi ga vratila zakonitim vlasnicima, morala ga je kupiti na tržištu.

 

To je dovelo do naglog porasta cene zlata, koja je dostigla vrednost od 1881 USD po unci. Stoga je došlo do pomanjkanja zlata na svetskom tržištu. Bilo je potrebno naći način da se dođe do 150 tona zlata, libijskog zlata, koje se nalazilo u sefovima na jugu zemlje.

 

Podsetimo se vesti s početka 2011. Tako BBC 2011/03/22 prenosi izveštaj MMF-a u kojem se navodi kako Libija poseduje “ogromne zlatne rezerve”. Nemojmo ni zaboraviti kako je Gadafi neposredno pre izbijanja rata počeo predstavljati planove o uvođenju trgovanja naftom u zlatu. U pripremi je bio i zlatni libijski dinar.

 

Zbog toga je, između ostalog, došlo do velike vojne kampanje protiv Libije – da ni ne spominjemo ogromne količine novca koje su “zamrznute” u Evropi, a pripadale su libijskim pojedincima. Na taj način se obezbedilo da svetsko tržište ne bi trpelo veće potrese, koji bi doveli u nezavidnu situaciju i London i Njujork, koji su uživali veliki ugled u svetu kao čuvari rezervi. Iako je nesumnjivo da poseduju puno manje zlata od onoga koje im je povereno. (Dovoljno se prisjetiti skandala s polugama od tungstena, jedva pozlaćenim, pohranjenim u Fed-u, a koje je prijavio nadležnima Ron Paul).

Ovaj uvod može pomoći kako bi se bolje razumelo ono što je objavljeno u štampi 26.oktobra; to jestj činjenicu da je Bundesbank, 2001., povukla 2/3 svoga zlata, koje je bilo pohranjeno pri Bank of England. A što je potvrđeno u poverljivom izveštaju, koje je javno objavljeno 24. oktobra.

To se dogodilo na zahtev nadležnih institucija, odgovornih za nemački budžet. Nemci su se htjeli uveriti na licu mesta, u kojem su stanju nemačke zlatne rezerve u Londonu, Parizu i Njujorku. Nemačka poseduje 3396 tona zlata, koje ukupno vredi 143 mlrd $. To je druga po veličini svetska rezerva, odmah posle SAD-a. (Ukoliko one američke nisu sve od tungstena). Veći deo tih rezervi je deponovan van teritorije Nemačke za vreme hladnog rata, zbog straha od sovjetske invazije. 66% nemačkog zlata se čuva u New York Fed Bank, u Bank of England 21%, a 8% u Banque de France.

Nemački nadležni sud nije imao previše poverenja u tim kriznim vremenima. Te je jasno rekao odgovornima: “kako zlatne rezerve nikada do sada nisu fizički verifikovane”. Naredili su službenicima Bundesbanke da si osiguraju pristup mestima gde su zlatne poluge pohranjene. Da bi sve bilo još sigurnije, naredili su povraćaj zlata u domovinu. U sledeće tri godine u Nemačku se moralo vratiti 150 tona zlata. Proverenog kvaliteta i težine.

2000. i 2001. je izašlo na videlo kako količina nemačkog zlata u Londonu nije 1440 tona, koliko je trebalo da bude, nego jedva 500. Izgovor je bio: “kako su troškovi skladištenja visoki”. U tom trenutku je zlato vazdušnim putem prebačeno u Nemačku, u Frankfurt. Za to vreme je tadašnji ministar finansija, Gordon Brovn, prodavao britanske zlatne rezerve po najnižoj ceni na tržištu, i to za eure. (Evro je tad vredeo 0,84 USD?!)

Ovaj potez se može jednostavno objasniti. Bank of England je počela preterivati u leasingu zlata koje je čuvala, a premijer Bler je odlučio prodati rezerve kako bi popunio državnu blagajnu. Ovakva prodaja je nosila najmanji rizik, jer nemačke poluge nisu posedovale registar i identifikacioni kod. Dakle, nije se moglo sa sigurnošću utvrditi da se radi o nemačkom zlatu.

Nemačka se tako našla u situaciji da ne može sa sigurnošću reći koje je (fizički) njeno zlato, i tako bi, pravno gledano, postala samo kreditor s računom u zlatu, a kojim ne može raspolagati. Tad je odlučila prebaciti ono što uspe, te to pohraniti u trezore Bundesbanke, a u službenom zahtevu je navela “da ne postoji više nikakva bezbednosna pretnja teritoriju Nemačke, te stoga traži povrat svojih rezervi”. Ali nakon tog slučaja se postavilo pitanje: “ko zaista može potraživati svoje zlato, ako ne postoje registar i serijski brojevi poluga”.

Italijanska agencija za nadzor tržišta Konsob prepušta italijansko zlato Evropskoj centralnoj banci.

Danas, nakon deset godina, u Italiji koja je četvrta na svetu po količini zlatnih rezervi (pre nje su samo SAD, Nemačka i Francuska). Prošle godine 6.oktobraa je Konsob (agencija za nadzor tržišta) objavila: kako za “smanjenje javnog duga mogu biti korišćene zlatne rezerve koje poseduje Banca d’Italia. Ta banka može slobodno raspolagati sa svom svojom pokretnom i nepokretnom imovinom. A odluke banke ne mogu sprečiti eventualno prebacivanje rezervi u Evropsku centralnu banku, ako to bude zatraženo “.

Ovo je drugi “napad” u nekoliko meseci, nakon onog kada je Evropska komisija predložila osnivanje “superfonda”, u kojeg bi se mogle prebaciti i zlatne rezerve Banca d’Italie. Kako bi se smanjio javni dug, koji već iznosi 2000 mlrd € cca.

“Konsob” se poziva na zakon koji reguliše poslovanje banaka i štednju u kojem stoji kako je Banka d’Italia “” avno dobro “. U ovom slučaju bi, kako bi zaštitila državne interese, trebala reagovati italijanska vlada. Ali ona još uvek ne postoji , obzirom da se tehnička vlada Maria Montia ne može tako zvati.

No sad se postavlja pitanje gde je 2450 tona zlata, koje ukupno vredi oko 110 mlrd €, a koje je zlatna rezerva italijanske države? Da li ga poseduje Banka d’Italia? Cijelu količinu zasigurno ne. Jedan deo je u SAD-u, a drugi u Londonu. Ali ako je Bundesbank, pre deset godina, odlučila: “kako je bolje da zlato bude u domovini”. Možda bi bilo bolje za Italiju, da pre no razmotri predloge Konsoba, ipak malo provjeri stanje u inostranstvu, u kojem se nalaze rezerve.

Procenat rezervi izvan Italije je nepoznanica. Postoji li registar? Da li su poluge obeležene serijskim brojevima, koji bi potvrdili da se radi upravo o italijanskom zlatu? To italijanska javnost trenutno ne može znati.

Izvor:
Dov’è nascosto l’oro dell’Italia?
https://www.ilsussidiario.net/News/Denaro-Lettera/2012/10/26/FINANZA-Dov-e-nascosto-l-oro-dell-Italia-/332449/

The Real Reason for NATO Attacking Libya (GOLD CURRENCY)
https://www.youtube.com/watch?v=5to_-tXerCw

How Much Gold Does Libya Have?
https://www.ibtimes.com/how-much-gold-does-libya-have-302983

Is Gold The Real Reason For Nato’s Action In Libya
https://www.goldbuzzer.com/is-gold-the-real-reason-for-nato-s-action-in-libya/

The Bank of England, Gold and Libya
https://www.bullion-dealer.co.uk/blog/the-bank-of-england-gold-and-libya/

Libya holding huge gold reserves IMF data shows
https://www.bbc.co.uk/news/business-12824137