Ubijajte civile

Na Briselskom tajnom dogovoru 13. marta 1999. godine čelnici NATO doneli su odluku o napadu na Srbiju! Sastanku su prisustvovali generali Klaus Nauman, Vesli Klark, general Švarckopf, general Anderson, general Rouzman, Žak Klajn, Vilijem Voker i Bernar Kušner... Kao datum određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova određen je drugi datum, 24. mart. Zahvaljujući obaveštajnom radu srpskih agenta, koji su bili dobro pozicionirani u samom vrhu NATO, vlasti u Beogradu imale su pravovremenu informaciju o početku napada. Čitav sastanak od 13. marta je dokumentovan i Kurir ekskluzivno objavljuje zaključke sa ovog sastanka.

Zacrtani ciljevi svrstani su u nekoliko grupa:
1) Stvoriti najoptimalnije uslove za agresiju na Jugoslaviju. Operacijom „Aligator“ poniziti Jugoslaviju i blickrigom poraziti vojsku i policiju na Kosovu i Jugoslaviji.

2) U slučaju pružanja otpora Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi. Kontejnere s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor da se poremete planovi razrađene akcije „Aligator“. Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.

3) Formirani međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom i policijskom rukovodstvu Jugoslavije uz selektivan pristup, jer insajderi treba da posluže tužilaštvu i sudu za donošenje brzih presuda. Suditi za najteža dela iz oblasti ratnog prava: za genocid, ratne zločine i kršenje zakona i običaja ratnog prava.

4) U slučaju otpora Jugoslavije treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo-stanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. Vinču ne treba štedeti jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za brzu kapitulaciju Jugoslavije. Aktivirati i operaciju „Potkovica“, odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa, koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati televizijske ekipe najvećih medijskih kuća na svetu kao bi se ovekovečila navodna zverstva jugoslovenske vojske i policije.

5) Stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO snaga, a one se neće povlačiti najmanje dvadeset godina. Nezavisna država Kosovo će se kasnije pripojiti Albaniji i uz uzimanje teritorije od Srbije (jug Srbije do ispod Aleksinca), zapadne Makedonije, Malesije od Crne Gore i severnog dela Grčke stvoriti veliku Albaniju, koja će dominirati Balkanom i svim putnim i vazdušnim koridorima prema Aziji i Africi.

6) Ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja vojske, policije i srpskog i nealbanskog stanovništva prema Merdaru, Bujanovcu i u pravcu Priština - Medveđa. Pri tom zarobiti sva borbena sredstva vojske i policije i tretirati ih kao ratni plen OVK. Ne dopustiti da se izvuku avioni iz hangara Slatinskog aerodroma. Vojno sposobnim građanima Kosova srpske nacionalnosti koji su pristupili vojnim i policijskim jedinicama takođe zabraniti napuštanje pokrajine.

Francuski major - srpski špijun

Da je srpska služba dobro pokrivala NATO, govori i slučaj francuskog majora Pjer-Anrija Binela, koji je, prema navodima francuskih vojnih organa, u periodu od 1996. do 1998. godine odavao srpskim obaveštajcima poverljive vojne podatke o ciljevima NATO u Srbiji.
U knjizi objavljenoj u junu 2000. Binel prihvata da je „otišao predaleko“ kako bi doprineo da se „izbegne krvoproliće“ i dodaje da nije izdajnik, pro-Srbin „niti je za Miloševića“.
„Šef kabineta i oficir za bezbednost generala Pjera Virota i načelnik francuskog predstavništva u vojnom komitetu NATO Binel stupio je u vezu tokom 1998. godine sa srpskim vojnim obaveštajcem, pukovnikom Jovanom Milanovićem, s kojim se sastao u četiri navrata i tom prilikom mu ‘usmeno i pismeno poverio tajne podatke o pripremama vazdušnih udara NATO’“, navodi se u optužnici. Vojni sud mu je u Parizu 15. decembra 2001. godine oduzeo čin i osudio ga na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Pre toga je nešto manje od godinu dana bio u pritvoru. Oslobođen je u proleće 2002.