Senka hladnog rata na rusko-američkim odnosima

U odnosima Rusije i SAD nastupa, kako smatraju mnogi eksperti, period zahlađenja. Pesimisti govore o novom hladnom ratu, optimisti o tome da zajednički interesi u sferi strateške bezbednosti neće dozvoliti zajedničkoj prošlosti da postane zajednička budućnost.

Jedan od pesimista je počasni profesor rusistike Njujorškog univerziteta, kao i počasni profesor politikologije Prinsonskog univerziteta Stiven Koen. U svom članku na stranicama lista Vašington Post on skreće pažnju predsedniku Obami na ozbiljnu krizu u spoljnoj politici.

Značajni deo krivice profesor Koen polaže na američki politički establišment. Po njegovom mišljenju, Moskva je nezadovoljna proširenjem NATO-a do ruskih granica, između ostalog u vidu EvroPRO, takozvanom selektivnom sradnjom (koja ne podrazumeva uzajamne ustupke), popularizacijom demokratije u unutrašnjoj politici Rusije (što Moskva vidi kao mešanje u unutrašnje stvari). U celini, Rusija stiče utisak da Amerikance nije briga za njenu nacionalnu bezbednost.

Zaista, Ameriku malo brine nacionalna bezbednost Rusije. I to je sasvim objašnjivo. Pošto spoljna politika svake suverene zemlje orijentisana je u prvom redu na zaštitu sopstvenih nacionalnih interesa. Ali dilema bi mogla da se reši na račun pamentog balansa. Čini se, označeno zamrzavanje procesa napredovanja NATO-a na Istok jedan je od koraka SAD u tom pravcu. Govori zamenik direktora Instituta za SAD i Kanadu Valerij Garbuzov.

- Što se tiče Obame, njegova administracija je primila ovu zabrinutost. I kao što vidimo dalje proširenje NATO-a na Istok i prijem novih članova na raun bivših država ZND se ne dešava. Imam u vidu Gruziju i Ukrajinu. Tako da u tom smislu Amerikanci su se odlučili na ustupke. Što se tiče selektivne saradnje, u situaciji koja je nastala posle hladnog rata to je verovatno najrazumnija varijanta koja je bila moguća u našim odnosima. Zato što mi očigledno nismo saveznici. I mi očigledno nismo globalni protivnici, kao što je bilo u vreme hladnog rata. Što se tiče popularizacije demokratije, negatvina reakcija Rusije vezana je za različito shvatanje pojma demokratije. Svojevremeno u Rusiji je bila formirana koncepcija suverene demokratije. U značajnoj meri ona je očigledna. Ali unutrašnja politika Rusije formira se upravo polazeći od tih pojmova. Sa ove tačke gledišta izvoz američke demokratije po čitavom svetu faktički znači izvoz američkih nacionalnih interesa, usmeren na proširivanje zone uticaja.

Ekonomija bi mogla da zauzda politiku. Ali i vode, kao što vidimo, rusko-američka saradnja tapka u mestu. Amerikanci nisu uspeli da ukinu ni diskriminacionu popravku Džeksona-Venika, a već se pojavio takozvani akt Magnitskog (koji ograničava između ostalog banarske operacije niza ruskih činovnika, koji novac u američkim bankama nikad nisu držali). Kao i ukinuta popravka, akt u sušitni postavlja ekonomske, siciokulturne, humanitarne veze u zavisnost od političke konjukture. Drugim rečima, ekonomija zavisi od poltike. A treba da bude obrnuto.

Teško da se u svojim vrednosnim karakteristikama Rusi primetno razlikuju od Amerikanaca. Kako se smatra, o tome treba misliti u prvom redu, kako bi se označio kraj otegnutom periodu nerazumevanja dve velike države današnjice.

Sergej Duz,