Ljudima je potreban posao, a ne matematika

Prošlog meseca je prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić izjavio da najvećim zadatkom smatra zaustavljanje rasta nezaposlenosti, a kao relativni uspeh na tom polju je naveo podatak da je vladi pošlo za rukom da se stopa nezaposlenosti ne poveća do frapantnih 30 procenata. Priznajući da se stopa nezaposlenosti uvećavala geometrijskom progresijom i da je bila premašila 26 posto, on je dodao da su usporili taj rekordni sunovrat i donekle ga stabilizovali, a kao najvažniji cilj je postavio - da se povećanje broja nezaposlenih konačno zaustavi.

Međutim, postavlja se pitanje da li je to dovoljno i kolika će biti uteha za one ljude koji su već bez posla, to što što će njihov broj donekle sporije da raste. A prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, samo tokom prošle godine je u Srbiji skoro 200.000 novih ljudi ostalo bez radnog mesta, što u ukupnom zbiru znači da za trećinu radno sposobnih građana u državi nema potrebe na tržištu rada.

A kada se tome dodaju relevantne procene po kojima broj ljudi koji mesecima ne dobijaju platu iznosi oko 60.000, onda se stiče još nepovoljnija slika o postojećem stanju.

Kako su se ranije o privrednim kretanjima izjasnili i u Institutu za tržišna istraživanja, velika stopa nezaposlenosti je i dalje udarni problem, zato što u Srbiji ne radi oko 30% mladih između 25 i 34 godine starosti, a cifra od blizu 20% nezaposlenih traži posao već duže od 10 godina.

Po njihovim rečima, situacija na tom planu bi u tekućoj godini mogla biti bolja ako se u prvom redu ponovo pokrene proizvodnja u smederevskoj železari, koja je inače pre nekoliko dana obeležila godišnjicu svog osnivanja sa jednom ugašenom velikom peći i sa drugom na tihom hodu u očekivanju strateškog partnera, a za koju je trenutno jedina zainteresovana kompanija ruski Uralvagonzavod. Zatim ako NIS proširi poslovanje uz modernizaciju rafinerije u Pančevu, a takođe i ukoliko se pokrenu drugi proizvodni kapaciteti, pri čemu su istakli da se bez novih investicija ne može računati ni na ekonomsku stabilnost u doglednom vremenu, a pogotovo ne u dugoročnoj perspektivi.

Pomenutom spisku krupnih privrednih subjekata koji bi mogli poslužiti kao zamajac ekonomskom oporavku, a time i kao osnova za ublažavanje nezaposlenosti trebalo bi dodati i fabriku koju je i potpredsednik vlade Vučić izdvojio kao primer koji je od izuzetnog značaja, a to je nova fabrika za složene borbene sisteme u Velikoj Plani, uz njegovu opasku da bi trebalo biti još takvih investicija i projekata.

Pa ipak, kao što smo rekli na samom početku, ni eventualno usporavanje zastrašujuće stope nezaposlenosti u Srbiji, iako bi i to bilo izuzetno značajno, ne bi predstavljalo dovoljan razlog za radost armiji od oko milion nezaposlenih ljudi u Srbiji, koji za sebe ne vide nikakvu perspektivu.

A da bi se ostvarila njihova očekivanja i verovanje u bolji život u kome će sopstvenim naporima sticati prihode, bilo bi neophodno, kako je rekao sam Vučić, „da se polako to klatno počne okretati na drugu stranu“i da snagom novih investicija započne zapošljavanje ljudi u što je moguće većem broju.

Međutim, dok se to ne dogodi, građani će morati da se zadovolje jedino činjenicom da je geometrijski rast nezaposlenosti, u najboljem slučaju, zamenjen samo sa aritmetičkom progresijom. Ali većinu ljudi neće zadovoljiti matematičke finese. Njima je pre svega potreban posao.

Ratko Paić,