Na koncert po zovu srca

Poznati ruski dirigent Vladimir Spivakov je sa svojim ansamblom „Moskovski virtuozi“ 1. marta završio turneju u Nemačkoj. Na scenu je izlazio s novim statusom – „Persona 2012. godine“. Ova nagrada je maestru u Rusiji uručena 26. februara. A sledećeg dana je već bio u Berlinu i posle koncerta je razgovarao s „Glasom Rusije“.

Zadovoljan sam današnjim koncertom. Kao prvo, nije bilo nijednog slobodnog mesta u ovoj sali, u Koncerthausu. Kao drugo, zadovoljan sam što sam video rezultat prilično značajnog dela svog života, tačnije – rada dečjeg Fonda koji postoji i pomaže deci već skoro 19 godina. Danas je dečak iz Belorusije, Ivan Karizna, svirao violončelo koje mu je Fond pomogao da nabavi. On je dobitnik nagrade na Konkursu „Čajkovski“. A kad je došao kod mene kao mali dečak u Fond, imao je samo 11 godina. Danas je svirao s nama u Berlinu kao solista. I vrlo dobro je svirao.

Nastavljajući da govori o radu svog Fonda koji pruža podršku talentovanoj omladini Vladimir Spivakov je rekao:

- Stvarno ima jako mnogo talentovane dece. I najviše ih stasava, ma kako čudno to bilo, u provinciji. Tamo je duhovna atmosfera čistija, ima manje životne vreve, a s druge strane, manje mogućnosti. Međutim, kad postoji prepreka za talenat to uopšte nije loše, već upravo obrnuto.

I sam Vladimir Spivakov ume da savladava prepreke, u njegovom životu ih je bilo dosta. Dovoljno je reći da je njegov orkestar „Moskovski virtuozi“ 90-ih godina na neko vreme morao da ode u inostranstvo kako bi se sačuvao kao kolektiv. Danas je maestro sa svojim muzičarima ponovo u domovini. Orkestar gostuje u zemlji i po celom svetu, izvodeći preko 100 različitih programa godišnje. „Moskovski virtuozi“ se i dalje razvijaju i menjaju, smatra Vladimir Spivakov.

- Desilo se da su „Moskovski virtuozi“ koji sledeće sezone navršavaju 35 godina postali deo biografije velikog broja ljudi. Čak i naši slušaoci koji su napustili Sovjetski Savez i Rusiju, i koje je sudbina razbacala po celom svetu, dolaze kod nas na koncert, dovode svoju decu i unuke i žele da im pokažu šta ih je zanimalo u ono vreme kad čovek, recimo, nije mogao da ide u hram, da se moli. Išli su u koncertne sale, slušali su klasičnu muziku. Tada je to bio hram.

Maestro dobro zapaža razliku između publike u različitim zemljama.

Ruski slušalac je najplemenitiji, kažem apsolutno pošteno. Naročito u provinciji, u malim gradovima u koje retko dolaze dobri ansambli. A Evropa, pa, ona ima veliku tradiciju, divne orkestre, na primer, u Beču, u Nemačkoj. Ovde je to više društvena pojava. Treba doći, kupiti karte za dobrog dirigenta, za dobar orkestar. To na izvestan način daje stabilne privilegije u svetu. A kod nas toga nema i ljudi dolaze prosto po zovu srca.

Jelena Andrusenko,