Branko Radun: Deklaracija razdora

No, šta je donela ova nesrećna Deklaracija, koja je došla u još nesrećnije vreme po Srbiju? Ona je donela podele u Vojvodini na one koji su za nju i koji su protiv nje, to jest na one koji veruju da Vojvodina ima premalo autonomije i da treba da bude maltene republika i onih koji opravdano strahuju da je ona uvod u federalizam, pa i separatizam vlasti u pokrajini. Ovim je Pajtić uspeo da zaplaši dobar deo građana Vojvodine, da bi ona zbog nečije želje za foteljama bila mesto novih tenzija i kriza. On je verovatno želeo da mobiliše i ujedini sve one koji su za veću autonomiju Vojvodine, ma šta to značilo, ali je uspeo da ujedini sve one koji su iskreno zabrinuti zbog takve sebične i opasne političke kalkulacije. On kao da poručuje građanima Vojvodine – ja sam ovde gazda, ako me pokušaju smeniti, ja ću napraviti haos u državi, a možda napravim i Vojvodinu republiku po Čankovom ubitačnom receptu. Drugi razdor koji je produbljen je razdor između države i pokrajine – jer se Deklaracijom poručuje da se neće popuštati oko ovlašćenja koja ima pokrajinska vlast, bez obzira na to što su one protivustavne. Ukoliko Statut i ovlašćenja koja ima pokrajinska vlast nisu u skladu sa Ustavom, onda naravno ne treba menjati Statut kao niži akt, već Ustav koji je osnovni politički akt svake civilizovane zajednice. Ignorisanje Ustava i naopaka logika koju pokrajinska vlast demonstrira su mogući samo u Srbiji. U bilo kojoj civilizovanoj zemlji bi se na ovakve zahteve ili argumente odgovorilo ili podsmehom ili zatvorom. Bojan Pajtić je pokretanjem priče o Deklaraciji u aprilu doprineo da se DS doživi kao autonomaška stranka koja koristi težak momenat u kome država pokušava da se izbori sa Kosovom. Time je uspeo da postane naslednik Nenada Čanka i da nanese veliku štetu DS-u u celoj zemlji. Đilas jednostavno nije znao šta da radi sa ovom Deklaracijom. Ako bi se distancirao od nje, videlo bi se da ne kontroliše stranku, a ako bi je ozbiljnije podržao, on bi, iako gradonačelnik prestonice, ispao autonomaš koji ugrožava celovitost države. Tako je Đilas bio matiran sa hazarderskom politikom svog „partijskog brata“ Pajtića, koga očigledno ne kontroliše. Neko paranoičan bi pomislio da su se Vučić i Pajtić dogovorili da oslabe Đilasa što možda u ovoj situaciji obojici odgovara. Naime preko Deklaracije je vlast dobila priliku da malo trenira "patriotizam" a Pajtić da se predstavi kao "protektor" Vojvodine. Samo je Đilas bio u problemu - što god da uradi ili kako god da reaguje gubi. No, najznačajniji razdor koji se perfidno plasira, a koji za sada nema uspeha, je razdor između građana pokrajine i ostatka zemlje. Naime, ovako postavljena Deklaracija, a i politika vojvođanskog DS-a podstiče animozitet onih koji su severno od Save i Dunava prema onima koji su južno, i obrnuto. Tako, ova autonomaška politika svojim građanima šalje neistinitu poruku „Vojvodina radi, a Beograd se gradi“ a sa druge strane to izaziva i negativnu reakciju „sa druge stane reka“ da je Vojvodini uvek malo novca i autonomije. Zbog tog razdora je politika koju predstavlja Deklaracija „državolike Vojvodine“ opasna i štetna, kako za građane pokrajine, tako i za celu zemlju. Novine novosadske