Izbeglica iz BiH, zamenik direktora škole u Moskvi

U Rusiji je od 1995.godine, a rodom je Sarajlija. Kako je počeo rat, tri meseca je bio očevidac događaja sa početka konflikta u u glavnom gradu BiH. Ali, jula 1992. je izbegao i do 1995.godine živeo je u izbegličkom centru u Pančevu.

Njegovo ime je Davor Tuba i sada se, kako to obično u životu biva, spletom niza okolnosti, nalazi na mestu zamenika direktora jedne moskovske škole. O tome kako su se on i njegova porodica obreli u Rusiji, Davor govori:

- Kako je moj otac radio u Rusiji do rata, i mi smo polako došli za njim. I evo, 16.maja, navršilo se 18 godina kako sam ja u Moskvi, dakle više od polovine svog života.

Što se mog života ovde tiče, u ovoj opšteobrazovnoj školi broj 113 u Moskvi sam maturirao. Dalje sam nastavio školovanje na „Ruskom univerzitetu prijateljstva naroda“ i magistar sam međunarodnog prava. Dakle, nemam pedagoško obrazovanje. Ali, igrom slučaja, pošto sam završio ovu školu, paralelno sam studirao i radio u ovoj školi. Počelo je tako što sam organizovao dopunsku nastavu i razne interesantne događaje.

Ovde u Rusiji, školski sitem je malo dugačiji. Naime, u prvoj polovini dana deca uče školsko gradivo, a tokom druge polovine vreme je posvećeno razvoju raznih veština. U tom smislu, sve je počelo od toga što sam se bavio organizacijom tih aktivnosti. Međutim, polako, počeli su i redovni časovi, nastava, pa i razredna starešinstva. Evo, već 6 godina sam i zamenik direktora.

Predajem društvene predmete. U Rusiji ima jedan predmet- „Obщestvoznanie“, koji se uči od 6.razreda, pa do 11.(završnog). To je kompilacija nekoliko predmeta- to je i sociologija i pravo i politika i ovaj je predmet jedan od najpopularnijih. Na mnogim fakultetima, ovaj se predmet polaže na prijemnom ispitu.

Čini se da se u Rusiji, za razliku od sistema u Srbiji, još uvek mnogo pažnje posvećuje vannastavnim aktivnostima, koje sama škola organizuje. Većina tih aktivnosti je čak i besplatna...

- Da, to je ostatak sovjetskog obrazovnog sistema. Mnoge škole sad imaju mogućnost da vannastavne školske aktivnosti organizuju samostalno u onom obimu, koji sama škola smatra neophodnim. Mi imamo mnogo sadržaja u školi. Dakle, nastava traje do 14 ili 15 časova, a nakon toga počinju dopunski časovi iz svih predmeta od prvog do jedanaestog razreda . Svu dopunsku nastavu organizuje i plaća država. Plus na sve to postoje i različite sekcije koje se tiču razvoja veština kod dece- i intelektualnih, i onih koje se tiču pozorišnih, umetničkih, sposobnosti, kao i poznavanja rada na računarima. Što se tiče sasvim malih đaka, od prvog do četvrtog razreda, imamo organizovani produženi boravak do 18 časova. Dakle, deca do tog vremena mogu da budu u školi, imaju ručak i užinu, imaju mogućnost da sa vaspitačima ili svojim učiteljima dopunski rade ili rade domaće zadatke...

U aprilu, u goste vam je došla delegacija dece i nastavnika iz jedne srpske škole. Recite nam nešto više o toj saradnji... Da li je bilo nekih problema, možda nedobvoljno poznavanje jezika ili nemogućnost uklapanja u novi ambijent?

- Saradnja sa školom „Dušan Radović“ iz Novog Sada je započela na njihovu inicijativu. Negde 2002./03. godine, mi smo počeli saradnju sa jednom gimnazijom iz Subotice. Profesorka ruskog jezika iz te škole Jelena Vetro predložila je to druženje. Mi smo otišli u Suboticu, posle su oni došli kod nas. Nažalost, znate da su u Srbiji, da tako kažem, politika i obrazovanje i prosveta blizu, i da čak idu zajedno. Direktorka te gimnazije nije bila zaintersovana za saradnju i tu se, na tom nivou završila. Međutim, profesorka Jelena Vetro ima svoje učenike, i oni rade u različitim školama. Jedna od učenica Marina Burazin je bila zainteresovana, kao i direktor škole. Prvo je to bio jedan direktor, a potom i drugi, ali sa njima je to počelo. Oni su već treći put bili kod nas, oni dolaze u aprilu. A mi smo bili kod njih dva puta u oktobru. Imamo lepu i neobičnu saradnju. Da vam pravo kažem, u početku je bilo veoma teško.Deca tokom svog boravka za vreme razmene žive u porodicama- ruska deca u srbskim porodicama i obrnuto. I to je bilo malo nezgodno, posebno ovde u Rusiji. Tamo, u Srbiji ljudi imaju kuće, svoje stanove i uopšte te neke stambene uslove možda malo bolje. Ovde je to bilo veoma teško. Prvi put, jedva smo decu smestili. Međutim, kada smo mi išli tamo, bila je delegacija toliko velika, nas je bilo 62, pola aviona smo zauzeli. I sad problema više uopšte nemamo. Znači, deca su se međusobno toliko lepo družila i sad već veoma lepo komuniciraju da i mi ovde primamo što više dece, koliko god možemo. Interesovanje u Srbiji za ovaj program razmene je veliko, ne samo u školama, već i na fakultetima. Rusija sada ima svoj poslovni interes i otvaraju se mnoge firme, započinje proizvodnja, gasovod...

Na koji način ste organizovali druženje i boravak srpske školarce i njihovih nastavnika tokom posete moskovskoj školi broj113?

- Druženje se organizuje u nekoliko pravaca, segmenata. No, osnovno je druženje dece. Zatim, tu je i saradnja i razmena pedagoških radnika- posećujemo časove, organizujemo konferencije, seminare, okrugle stolove. Rešavamo neke probleme, razmenjujemo iskustva. Treći segment- to su izleti. Jer, kada mi idemo u Srbiju, želimo da vidimo što više svega. Kada srbska delegacija dolazi i oni žele da vide što je moguće više, jer u Rusiji ima i te kako šta da se vidi. Četvrti segment je ta neka dopunska nastava i u tom sklopu mi imamo mnogo sekcija. Tako smo mi predstavili program naše dece koja pevaju, sviraju na gitarama, crtaju, pravili smo izložbe, foto-izložbe. Oni su nama priredili priredbu, ali i mi njima. Čak smo imali i neke zajedničke priredbe.

Kako sveukupno ocenjujete saradnju? Šta smatrate najvažnijim?

- Ova su druženja veoma važna. Deci je lepo kada su zajedno, videli su da su slučni, prihvatili su jedni druge. Nije bilo problema, da na primer, neko nekog ne razume, ili da neko nešto ne prihvati. U tom smislu, baš kroz ovaj program, mi možemo toleranciju i dijalog kultura da pospešimo.

Jovana Vukotić,