Turska: donji slojevi ne žele, a gornji ne mogu?

U Turskoj nastupa vreme osmišljavanja nastale situacije. To da se život zemlje nije vratio u nekadašnji kolosek, pa i više – to da zemlja više neće biti kao što je bila, jasno je praktično svima.

A premijer Erdogan, protiv kojeg je i bio usmeren protestni pokret u međuvremenu izjavljuje: „Očistili smo Taksim i park Gezi od osvajača.“ Čini se da je iskreno ponosan na to što je policija ugušila nastupe „marodera, ekstremista i marginala“.

Međutim, sa strane situacija izgleda na sledeći način. Opijen ekonomskim uspehom i apsolutizacijom lične vlasti Erdogan je izgubio iz vida da podrška polovine birača na izborima još uvek ne znači svenarodnu ljubav. Ispostavilo se da druga polovina nije toliko druželjubiva koliko bi on želeo da bude. Naravno, u protestnim akcijama nisu učestvovali milioni, već hiljade stotina ljudi iz aktivne manjine koja određuje političku klimu svake zemlje. Protestovali su stanovnici praktično svih većih gradova, a natpisi „Erdogane, daj ostavku!“ i „Taksime, pobuni se“ autor je imao prilike da vidi čak i na stenama teško pristupačnog prevoja na Pontijskim planinama.

Prvi zaključak: politika, pa čak i lične osobine šefa vlade i vladajuće stranke ne zadovoljavaju značajan deo društva. Ne samo to, ovo nezadovoljstvo je našlo više nego vidljiv izraz.

Drugo: istakla se nova srednja klasa Turske čiji životni ideali nisu u korelaciji s nastalom političkom podelom. Većina onih koji su izlazili na ulice i trgove desetina gradova izražavala je podršku protestima u društvenim mrežama, - to su solidno obrazovani i prilično imućni mladi ljudi, koji se ne svrstavaju ni u pristalice islamista, ni turskih nacionalista, ni kurdskih separatista, ni kemalista. A u parlamentu su danas zastupljene stranke koje izražavaju samo ovaj ideološki spektar.

Društvena anketa sprovedena među stalno prisutnim ljudima na Taksimu pokazuje da tri četvrtine njih glasa za Narodno-republičku partiju koju je osnovao „otac nacije“ Mustafa Kemal Ataturk još 1923. godine. Partija je od tada malo promenila svoju ideologiju, u čijoj osnovi počiva princip „svetovnosti“ kao alternativa islamskoj religioznosti. NRP danas više nego bilo koja druga politička snaga odgovara raspoloženjima aktivista protesta. Taksim računa na političko formiranje ideje liberalizma evropskog usmerenja. Protesti nisu istakli svoje vođe, ali u zemlji postoje lideri koji su u potpunosti sposobni da „kanališu talas“. Tako da se kao glavna kandidatura za lidersku poziciju u novom levičarskom pokretu najčešće navodi Mustafa Sarigul, „narodni republikanac“, a trenutno vanstranački rukovodilac jedne od rejonskih opština Istambula.

Nedavni događaji su pokazali da dalje u „šerijatski sultanat“ zemlju pre svega može da uvede policija, koja je po mišljenju premijera „uspešno položila ispit iz demokratije“, ali „kojoj je potrebno dalje jačanje“. Ceo svet je u direktnom prenosu pratio kako se ovaj „ispit“ odvijao.

I poslednje: na fonu najnovijih događaja postao je uočljiviji raskol u vladajućoj eliti. Sad ovaj proces može da donese iznenađenja. Autoritarne metode na koje je premijer navikao i njegovo istaknuto odsustvo želje da učini bilo kakve ustupke počinju da izazivaju sve veću zabrinutost u njegovom okruženju. Dok šef države ponavlja nekadašnje parole, njegovi saborci dozvoljavaju sebi da se izražavaju nasuprot liniji vođe. I to su ni manje, ni više nego vice-premijer Bulent Arinč i Vešir Atalaj, pa čak i predsednik zemlje Abdulah Gul.

Premijer tvrdi da ne priznaje Evropski parlament koji izražava nesaglasnost s njegovim dejstvima prema učesnicima u manifestacijama, a predsednik žali zbog toga što se narušava međunarodni imidž zemlje. Premijer insistira da treći most preko Bosfora nosi ime sultana, poznatog dželata desetina hiljada alevita, a predsednik predlaže da se most nazove po imenu jednog od ideologa turskog alevizma. Premijer odbija da prizna da su dejstva policije previše okrutna, a predsednik se izvinjava društvu zbog ovih dejstava. Pritom, Erdogan poziva da se sačeka na sudsko rešenje o sudbini parka Gezi od kojeg je sve o počelo. Opštinski radnici sade u parku 100 stabala drveća, 2.000 bokora ruže i 202.000 „sezonskog cveća“ – očigledno, niko ne namerava da ukloni park. U jednom od govora lider zemlje slikovito opisuje činjenice izrugivanja aktivista Taksima islamskim vrednosti, a praktično sledećeg dana se ispostavlja da su ove „činjenice“ očigledna izmišljotina. Zar to ne liči na svesnu premijerovu dezinformaciju?

„Donji slojevi“ su očigledno pokazali da više „ne žele“, a i „gornjim slojevima“, čini se da su mnogi shvatili da više „ne mogu“. S premijerom je komplikovanije. Od ljudi na vlasti se očekuje minimum promena imidža. A premijer je održavao imidž odlučnog lidera koji nikad ne greši i nema alternativu toliko dugo da sad prosto nije u stanju da ga se odrekne.

Još uvek je rano „sahranjivati“ Erdogana kao političara. Međutim, već nije najjasnije ko će povesti Partiju pravednosti i razvoja na redovne izbore. A ni to kakva će to partija biti.

Anatolije Asejev,