Dušan Proroković: Put stvaranja „patriotskog bloka“ - sve je u politici!

Postavlja se pitanje: zašto političke organizacije, koje se protive faktičkom priznavanju tzv. Republike Kosovo, nisu uspele da motivišu veći broj građana i značajnije utiču na ponašanje srbskih vlasti? Zašto je doživljen neuspeh? Da li je, kako se to može čuti u razgovorima ili pročitati na društvenim mrežama narod-„umoran od Kosova“, „sluđen propagandom“, „uplašen pretnjama Zapada“ ili možda preterano veruje obećanjima o lagodnom životu o EU!? Tačno je da se u određenoj meri može govoriti i o „kolektivnom umoru“, medijima koji „proizvode depresiju“, ima tu i straha i ponekad verovanja lažnim obećanjima, ali daleko je od toga da su ovo presudne stvari u opredeljivanju Srba. Jer da jesu, Boris Tadić bi još uvek bio predsednik Srbije, a DS noseći stub izvršne vlasti, Srbija bi uveliko bila članica NATO, a fudbalska reprezentacija Republike Kosovo gostovala bi u Beogradu barem dva puta godišnje! Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima suštinski je značila „odustajanje Srba“ od daljih EU-integracija ili je barem ukazala na zamorenost naroda od ovog procesa. To što je postojeća vlada nastavila istim putem kao i prethodna, ne mora apsolutno ništa da znači. Vrlo brzo, može se pokazati i kako je vezivanje srpske vlasti za temu EU-integracija deo problema, a ne deo rešenja za samu vlast i stranke koje je čine. Evidentno je, u narodu ne postoji većinsko raspoloženje da se „Srbi odreknu Kosova“, niti spremnost da se podrži dalje rastakanje države. Šta više, vreme će pokazati i da postoji ozbiljna energija kod mlađe populacije da se država brani! Zašto onda takozvani „patriotski blok“ nije uspeo da motiviše građane Srbije i dočeka jesen kao najznačajnija politička snaga u zemlji? Na desnom polu srpske intelektualno-političke scene odavno nije „provetravan prostor“, mnogo je raznih „lobi-grupa“ i interesnih koalicija... Mnogo je i „prvoboraca“ koji sebi daju za pravo da određuju ko se „može upisati među patriote“ a ko ne. Što se političkih stranaka opozicije tiče, kod DSS-a je primetan hroničan umor; Radikali su (potpuno) bezidejni uspeli da svedu ceo stranački program na samo jedan cilj (jedno iščekivanje!), a Dveri su zbog političkog neiskustva i brzopletosti, na prvim izborima na kojima su učestvovale verovatno ostvarile i najbolji rezultat u svojoj istoriji! U SNS i SPS najveći broj nezadovoljnih pojedinaca ćuti, delom zbog stranačke discipline, a delom i ne želeći da žrtvuje komfor koji vlast obezbeđuje. U DS-u nekada malobrojno, ali ipak uticajno „desno krilo“ više i ne postoji. Sigurno, iz ove letargije bi se Srbija mogla brže trgnuti ukoliko bi došlo do ozbiljnije saradnje u opozicionim redovima. Između političkih stranaka, udruženja i pojedinaca koji bi se pridružili pokretu. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje: kako bi se ljudi u ovaj pokret okupili? Da li bi stranke sa postojećom infrastrukturom i uz pomoć uticajnih grupa i pojedinaca uspele da naprave nešto više ukoliko bi se udružile? Možda da. Ali, uz jedno veliko „možda“. Birači nisu kamenje, pa da ih prenosite sa jednog mesta na drugo! To što su pomenute tri stranke na prethodnim izborima dobile podršku sedmine izašlih birača nije nikakva garancija da bi nastupajući zajedno ponovile isti rezultat. Isto tako, nije nikakva garancija da bi se priključivanjem niza uglednih i uticajnih pojedinaca ovom pokretu rejting povećao. Problem nije u organizacionoj strukturi, već u politici. Zato, za „patriotski blok“ i sve one koji žele da mu pripadaju, nije pitanje svih pitanja kako udružiti postojeće snage i organizovati pregovore o budućoj zajedničkoj predizbornoj listi, već kako utvrditi politiku koju će podržati veći broj građana Srbije. Organizaciono udruživanje ne mora dovesti do sinergetskog efekta. Zato, cilj ne treba da bude usaglašavanje formule o podeli mandata na poslaničkoj listi, niti tvrdoglavo insistiranje na brzom pravljenju predizborne koalicije (mada ni to ne treba isključivati), već usaglašavanje političkih ciljeva kojima se teži. Potrebno je naći odgovor na pitanje, šta je „politički kurs“ patriotskog bloka. Ukoliko bi se dogovorili oko političkog kursa, koji bi se ticao usmeravanja glavnog toka srpske politike u narednom periodu, predstavnici „patriotskog bloka“ bi onda već odlučivali šta im se više isplati: da li da zajedno nastupaju na izborima, ili da svako ide sa svojom listom. To bi već bila stvar izborne matematike, kao i politike „otvaranja vrata“ za pristalice političkih partija koje se danas zalažu za neke druge vrednosti i drugačiju politiku. Za neke od njih bi možda bilo prihvatljivije da se okupljaju oko pojedinačnih stranaka, nego oko jedne velike koalicije, neki bi možda poželeli da prave nove stranke koje bi bile na istom političkom kursu... Utvrđivanjem jedinstvenog političkog kursa izvršio bi se i dodatni pritisak na sadašnju vlast i trenutne centre političkog odlučivanja. To je i najbolji način da utvrđeni politički kurs „patriotskog bloka“ dobije masovnu podršku. Zašto je dogovor oko utvrđivanja političkog kursa neophodan i prioritetan? Da bi se povukla kakva-takva istorijska paralela može se analizirati stanje u Srbiji, iz jednog, posebnog ugla, tokom Drugog svetskog rata. Kroz sagledavanje položaja komunista (partizana!) i ostalih, anti-komunističkih ili ne-komunističkih grupacija. Pokušaj povlačenja ove istorijske paralele može izazvati niz kritika i polemika. I to je redu, jer će verovatno većina njih biti dobro argumentovana i obrazložena. Uvek kada se jedan ovakav zaključak posmatra izolovano u odnosu na niz drugih činjenica koje su istoričari utvrdili, do toga dolazi. Komunisti su imali značajnu podršku među Srbima, to nije sporno. Međutim, ona ni izbliza nije bila tako masovna, kao što su oni predstavljali. Šta je bio jedan od razloga njihove pobede? Komunisti su nastupali jasno, nudili jednu, zaokruženu sliku budućnosti i trudili se da iz svog političkog nastupa izbace što je moguće više dilema, nedoumica. Za svoju politiku imali su nedvosmislenu podršku Sovjetskog saveza, a usled procena zvaničnog Londona i sovjetsko-britanske podele uloga na njih će od jednog trenutka početi da se oslanja i Velika Britanija. Sa druge strane je bio anti-komunistički blok, sastavljen od više desetina grupa-(para)vojnih formacija, političkih stranaka, klubova, udruženja, predstavnika institucija koje su pod okupacijom funkcionisale... Međusobno podeljeni, često i u zavadi ili neprijateljstvima, neki od njih u otvorenoj kolaboraciji sa Nemcima, teško su mogli ponuditi jasnu i jedinstvenu sliku Srbima o tome kako vide zemlju posle rata. Da li kao obnovljenu Kraljevinu Jugoslaviju? To je bilo daleko od realnosti, a i teško je za restauraciju monarhije bilo naći sagovornike u zapadnim delovima nekada jedinstvene zemlje. Ili možda Kraljevinu Srbiju? Ako je tako bilo, onda u kojim granicama? Za stvaranje države u „kumanovskim granicama“ nije bilo spoljne podrške, dok bi pristajanje na ograničavanje zemlje po meri susednih naroda i spoljnih faktora pokrenulo niz pitanja. Ili je možda moglo da se govori o stvaranju posleratne Republike? Tu je ostalo otvoreno pitanje sa kakvim unutrašnjim uređenjem!? Svakako, bilo je puno pojedinaca koji su u svoje ime, ili kao predstavnici određenih grupacija pisali predloge, nudili rešenja, čak i u vreme najžešće okupatorske harange po zemlji, kada je dosta ljudi bilo ubeđeno da Srbi taj rat neće preživeti! Međutim, ovde nije reč o njihovim pojedinačnim predlozima, koji su postojali, već o nepostojanju celovitog, zaokruženog i jasnog kontra-projekta komunističkoj ponudi! Anti-komunističke snage nisu imale odgovor na pitanje za koji se „politički kurs“ zalažu, što je ubrzalo njihovu propast i istovremeno širom otvorilo vrata za jači nastup komunista. Kao i anti-komunističke snage nekada, i danas „patriotske snage“ u Srbiji znaju protiv čega su, ali teško se može reći za šta su. U borbi za veći uticaj na političko kretanje državnog broda, što vodi preko većeg uticaja na birače, poruke kako je važno boriti se protiv predaje Kosova, očuvanja države u postojećim granicama, zaštitu sopstvenih interesa...imaju ograničenog odjeka. I anti-komunisti su horski ponavljali kako su za višestranački sistem, slobodne izbore, privatnu svojinu... Međutim, problem nije bio u ovim stavovima, već u tome što su, sa jedne strane i komunisti ponavljali otprilike isto (na kraju, izbore su formalno i organizovali 11.11.1945), dok sa druge strane niko živi nije mogao da objasni šta su ostale dodirne tačke svih tih različitih grupacija i šta je njihov „jedinstveni politički kurs“. „Patriotski blok“ bi zato morao da se gradi na jasnom, ostvarljivom i lako razumljivom političkom kursu. A utvrđivanje političkog kursa, kao alternativne postojećoj paradigmi o neophodnosti bezuslovnih evro-integracija, vodi preko traženja odgovora na četiri pitanja: 1) kakav je odnos „patriotskog bloka“ prema srbskom nacionalizmu; 2) kako urediti odnos sa EU; 3) kako spoljnopolitički pozicionirati Srbiju i u tom svetlu, pre svega, kako urediti odnose sa Rusijom; 4) šta je alternativni ekonomsko-socijalni model postojećem liberalno-kapitalističkom obrascu? Pronalaženje odgovora na ova četiri postavljena pitanja usaglašavanjem stavova unutar patriotskog bloka, omogućava sinhronizovan politički nastup i stvaranje alternativne ponude. Zašto se odgovori moraju tražiti baš na ova pitanja? Prvo, potrebno je da se unutar Srbije, možda više nego ikada u poslednjih pola veka, otvori velika debata o tome šta su srbski nacionalni interesi. Srbski etnopostor je fragmentiran, razbacan u nekoliko država, u kojima se u većoj ili manjoj meri suzbijaju ili narušavaju srbski interesi. Kakav odgovor Srbija na to treba da pruži? Vođenje histerične politike ili preterana arogancija samo mogu da škode i dodatno ugroze kako ekonomske, tako i političke interese zemlje. Za takvu politiku, Srbija će teško naći i spoljnu podršku. Opet, sa druge strane, preterana popustljivost se pokazuje kao još pogubnija po ukupne interese Srbije. Oslanjati se samo na nacionalizam kao sredstvo provođenja vlastitih interesa na srbskom etnoprostoru dakle-nije rešenje. Istovremeno, odricati se nacionalizma u postojećim uslovima, kada se preko srbskih leđa prave nekakve nove plastične nacije u komšiluku i kada albanski nacionalizam doživljava svoj vrhunac, bilo bi štetno i nezrelo. Radi boljeg razumevanja, pod nacionalizmom se podrazumeva najopštija moguća definicija ovog pojma: da je to privrženost vlastitom narodu i njegovim interesima. Dalje rastakanje srbskog nacionalnog korpusa i narušavanje njegovih interesa uvodi naš narod u velike ekonomske, demografske i geopolitičke probleme, naspram kojih današnje stanje može izgledati kao „zlatni period srbskog uspona“. U kontekstu traženja odgovora na navedeno pitanje, mora se otvoriti i teme: šta Srbi žele sa Kosovom i šta Srbija može sa Kosovom? To što ne postoji većinsko raspoloženje da se „Srbi odreknu Kosova“ je jedna stvar. Nešto sasvim drugo je traženje odgovora na pitanje dokle su spremni da ga brane, koliko za njega da žrtvuju? Što se Srbije tiče, njen položaj u odnosu na „kosovsko pitanje“ je dramatično pogoršan potpisivanjem Briselskog sporazuma. Faktička promena stanja na terenu koja nastaje 2013. godine otprilike je jednaka promeni koja je nastala 1999. potpisivanjem i primenom Kumanovskog sporazuma. Jednostavno, stvara se novi politički okvir! Kratkoročno, može se povući niz poteza narednih meseci kako bi se što je moguće više razvukle granice tog okvira. Međutim, posmatrano dugoročno, „patriotski blok“ mora tražiti odgovor na pitanje kako u novim uslovima voditi „kosovsku politiku“. I da li postoje kompenzacije na drugim stranama, koje Srbija mora tražiti kako bi se amortizovali nepovoljni efekti faktičkog prihvatanja državnosti tzv. Republike Kosovo od naših vlasti. Ako postoje, kako do njih doći, kojim sredstvima i kakvom politikom!? Drugo, neophodno je preciznije utvrditi poziciju prema EU. Evroskepticizam je legitiman, strankama takvog profila vrtoglavo raste popularnost u velikom broju EU-članica; promene u untrašnjoj strukturi EU zbog kojih će se pogoršati status istočnoevropskih siromašnih članica su gotovo izvesne; slabljenje pozicija EU na globalnom nivou je očigledno...Međutim, sve je to jedna strana medalje! Druga strana medalje je preterana ekonomska zavisnost i politička ranjivost današnje Srbije u odnosu na EU. Svaki nagli potez bi mogao da donese više štete nego koristi, a i pitanje je koliko bi građani želeli da podržavaju nagle poteze. U odnosu na evrofanatizam beogradskih struktura koje će javnost zasipati mesijanskim porukama tokom pregovora koji će se, u još uvek nepoznatoj formi, voditi između Beograda i Brisela, neophodno je izaći sa novom platformom, koja će upozoravati na sve pretnje koje dolaze od „bezuslovnih integracija“, ali i ponuditi jedan novi okvir za uređivanje odnosa Srbije sa ključnim zapadnoevropskim članicama. Mogućnost ulaska zemlje u Evropski ekonomski prostor (i pridruživanje Šengenskoj zoni), a održavanje statusa političke neutralnosti nameće se kao logična pozicija, ali je ovo neophodno detaljnije razraditi i povesti kampanju usmerenu ka širokoj javnosti. Treće, od velikog je značaja pitanje utvrđivanja predloga nove spoljnopolitičke doktrine. Potencijalno, Srbija može biti zemlja koja će imati režim slobodne trgovine (ili uz minimalna carinska opterećenja) sa svim članicama CEFTA-e, EU i Evroazijskog saveza. Ne postoji druga država na kontinentu kojoj se nudi ovakva privilegija. Da li treba propustiti ovakvu šansu? Da bi se ona iskoristila neophodno je rešiti niz pitanja u bilateralnim pregovorima sa EU, ali i održati strateško partnerstvo sa Rusijom. Pored toga, u istoj meri, u kojoj se ostvaruju politički kontakti sa EU, neophodno je uspostaviti ih i sa Evroazijskim savezom. Isto kao što je potrebno ponuditi jasnu sliku o budućim odnosima sa EU, potrebno je ponuditi i jasnu sliku o budućim odnosima sa Evroazijskim savezom. Svakako, mnogo je otvorenih pitanja koja se tiču budućeg funkcionisanja Evroazijskog saveza, ali je i mnogo šansi koje se u procesu formiranja ove integracije otvaraju za Srbiju (kao i za ostale zemlje koje nisu članice EU). I četvrto, građanima se mora ponuditi alternativa postojećem ekonomsko-socijalnom modelu. Mora se graditi novi sistem, uz racionalno korišćenje postojećih resursa. Srbija mora tražiti svoje mesto na mapi kontinentalne podele rada, specijalizovati se za određene vidove proizvodnje. U traženju ovog mesta ključno je i pitanje uređivanja odnosa sa EU i Evroazijskim savezom. Uloga države u definisanju novog ekonomskog sistema je nezaobilazna, a mora se pomenuti i reč od koje svi beže: nacionalizacija! Iako se nacionalizacija već sprovodi i u velikom broju zapadnih, kapitalističkih zemalja, samo se tako ne naziva. Deo resursa se mora vratiti pod državnu kontrolu, kao i deo privrednih subjekata koji su uglavnom neuspešno privatizovani. Traženjem odgovora na postavljena pitanja i utvrđivanjem jasnog političkog kursa širom se otvaraju vrata za uticaj „patriotskog bloka“ na ukupnu državnu politiku, čak i u najnepovoljnijim mogućim dnevnopolitičkim okolnostima. Time se preuzima i inicijativa i nudi alternativa. Odnosno, jača poverenje kod građana u ove ideje. Građani bi tako mogli precizno da znaju šta je ono što ih čeka umesto postojeće „bezalternativnosti“, ne bi se ostavilo nikakvog prostora neizvesnosti, niti bi bilo moguće „sejati strah“ u javnom mnjenju na način i u obimu kako su to do sada evrofanatici činili u Srbiji. A ako govorimo o postojećoj vlasti, ni ona se baš ne bi mogla ponašati tako komotno u pojedinim trenucima. Tada bi cela ova priča oko Briselskog sporazuma i pregovora sa Prištinom izgledala drugačije. Ovo su sve razlozi zbog kojih bi trebalo razmisliti o stvaranju sveobuhvatne političke platforme „patriotskog bloka“ koja bi govorila o vrednostima i političkom kursu. Jednom kada bi se takav politički kurs prihvatio od većine unutar „patriostkog bloka“, pitanje nastupa na izborima-zajedničkog ili pojedinačnog-postalo bi sekundarno i lakše bi se rešavalo. Dušan Proroković