Branko Radun: Nacionalna strategija opstanka ili turski recept

Srbija je u hronično slaboj međunarodnoj poziciji jer nije uspela da formuliše svoje ciljeve, da iznađe resurse za njihovo ostvarivanje i da stvori respektabilna partnerstva kojima se omogućava minimalno uvažavanje nacionalnih interesa, a pre svega oko bolnog i preteškog pitanja Kosova. Stoga je i taj i takav „briselski papir“ logična posledica hronične slabosti, siromaštva i unutrašnje konfuzije. Ovo jednostavno nije ni alibi za vlast a ni kritika iste, već dijagnoza stanja. Kao što ondašnja srbska elita nije bila spremna na pad „berlinskog zida“, tako je i danas nespremna i nesvesna globalnih promena u svetu. Zatvaranje očiju pred rizikom drugog talasa globalne krize ili pred promenama ekonomskog balansa i pojavom novih regionalnih igrača i na ovom prostoru ne vodi nikuda. To znači da će šanse biti propuštene, a rizici postati realne pretnje, ako se ove promene ignorišu ili, pak, ako se one preuveličavaju. Svet danas nije ni unipolaran a ni multipolaran, on je, kao što je u suštini bio i u prošlosti, uređen po modelu globalne feudalne hijerarhije na čijem čelu će, gotovo je sigurno, još duže vreme biti Amerika, ali jačaju i drugi regionalni ili „specijalizovani“ centri moći. U svetu hijerahizovanih odnosa Srbija može naći svoje mesto samo ako uvažava i jedno i drugo, te da na vreme uočava promene i da ih iskoristi. To u praksi znači biti svestan „ko kosi a ko vodu nosi“ ali isto tako i da ne treba potceniti ni one koji „vodu nose“. Nikako ne treba robovati jednostranim konceptima pa verovati da se ništa ne menja ili na primer unipolarni svet pretvara u multipolarnu hegemoniju regionalih sila. Dešava se, doduše postepena i dinamična, preraspodela moći u okviru postojeće globalne feudalne hijerarhije koja funkcioniše kao jedan sistem. Pri tome se promene dešavaju u nekim sferama dok je u drugim priča sasvim drugačija. Tako Kina može postati ekonomski džin, ali je za sada geopolitički izolovana. EU je višestruki vazal SAD za razliku od Rusije i Kine koje imaju veći stepen nezavisnosti u okvirima globalnog sistema. To znači da se recimo oko evrointegracija Srbije izuzetno mnogo pita Amerika, ali to opet ne znači da treba potceniti značaj Brisela ili Berlina. To su u značajnoj meri i ilustrovala dešavanja prethodnih meseci. To u praksi konkretno znači da se mora izbegavati konflikt sa najmoćnijima, ali da se moraju tražiti zaštitnici i u drugim silama da bi se malo popustio pritisak na Srbiju. To pretpostavlja da se prihvata „višestruka i izbalansirana vazalna zavisnost“, koja je već realnost, ali kao mogućnost za pronalaženje izlaza iz nacionalnog ćorsokaka. Zaključak je da je potrebno poštujući hijerarhijsku realnost modernog sveta stvarati svoje sopstvene „koalicije“ po određenim pitanjima tako da bi novi odnos snaga nama omogućavao da „stanemo na noge“. Srbija je jedna od retkih zemalja koje iako nisu velike i bogate igraju značajnu ulogu, barem svojom pozicijom, u regionalnim i kontinetalnim razmerama. Jedinstven strateški položaj na Balkanu i šire, kao i duga i bogata istorija i tradicija u kojoj imamo velikih uspona i padova čine težak položaj našeg naroda i naše države. Tu tešku poziciju otežava otuđena, lenja, nesposobna i međusobno zavađena politička elita. Primer Turske pokazuje kako zemlja koja shvata da EU ima alternativu, ostvaruje značajne koristi i od odnosa sa EU kao i od „puzećih evrointegracija“, jer se turska elita oslobodila iluzije. Nova turska politika, koja bi mogla da bude podsticajna i za nas, se zasniva na tri temelja – prvi je povratak tradiciji, kako verskoj tako i državnoj, drugi je uklapanje svojih interesa u interese moćnih, pre svega SAD, i treći je modernizacija i ekonomski razvoj. Ovaj spoj modernog i tradicionalnog, globalnog i nacionalnog, je recept za izlaz iz spirale bede i slabosti, samo je potrebno da to ovde neko shvati i usudi se da to primeni u praksi. Izvor: Novosadske Novine