Romanovi i Srbi: Do kraja imperije odnosi u 19. veku

Bliži se kraju 2013. godina, kada je Rusija obeležavala 400-godišnjicu doma Romanovih. Vreme je da i mi završimo svoj ciklus tekstova o odnosu dinastije Romanova prema srbskom narodu.

Posle Jedrenskog mira sklopljenog između Rusije i Turske 14. decembra 1829. godine, Srbija je uspela da dobije autonomiju. Turska se, na pritisak Rusije, obavezala da knezu Milošu vrati šest nahija iz doba Karađorđeve Srbije, i da ispuni uslove Akermanske konvencije, na osnovu koje je stvorena srbska autonomna Kneževina.

Tragedija Krimskog rata, u kome je Zapad stao na stranu Turske protiv Rusije, Srbiju je stavila pod uticaj zapadnoevropskih država. Ipak, slavenofilski pokret u Rusiji, na čelu sa Homjakovom,Kirjejevskim i braćom Aksakovima, gajio je sve simpatije prema konačnom oslobođenju Srba od turske vlasti, što se naročito videlo kada je na presto došao car Aleksandar Drugi, koji je imao razumevanja za slovenofilske ideje.

Za vreme cara Aleksandra Drugog Romanova, Srbija 1876. kreće u oslobodilački rat protiv Turske. Srbskoj vojsci se pridružuju ruski dobrovoljci, na čelu sa generalom Černjajevim. Posle sjajnih uspeha srbsko – ruskih trupa, došlo je do velikog poraza pravoslavne vojske kod Đunisa. Da car Aleksandar Drugi nije zapretio Turcima, oni bi verovatno slomili Srbiju. Godine 1877, Srbi su, osokoljeni velikom ruskom ofanzivom na Balkanu, uspeli da se konačno oslobode, i da na Berlinskom kongresu dobiju državnu nezavisnost. S obzirom na  prethodni, Sanstefanski ugovor, koji je kralj Milan Obrenović (i veći deo srbske javnosti) doživeo kao svojevrsno stajanje Rusije na stranu Bugarske, došlo je do izvesnog hlađenja odnosa prema Rusiji. Srbe je mnogo pogodila i činjenica da je Beč okupirao Bosnu i Hercegovinu, čemu se Rusija na Berlinskom kongresu nije protivila.

Car Aleksandar Treći  nastojao je da podrži Kraljevinu Srbiju koliko god je mogao. Godine 1890, carska Rusija je odobrila Srbiji dva kredita sa rokom naplate tek za pet godina. Već 1891, mladi kralj Aleksandar Obrenović i rusofilski orijentisani predsednik Vlade, Nikola Pašić, stižu u posetu caru Aleksandru. On je tom prilikom poklonio srbskoj vojsci 75 hiljada pušaka i blizu dva miliona metaka. Kasnije je pristao da, preko posrednika, bude kum na venčanju Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.

EPOHA CARA NIKOLAJA

Car Nikolaj je uzišao na presto u doba teških iskušenja za Rusiju, koja je izgubila rat sa dalekoistočnom carevinom, Japanom, 1905. godine, posle čega je odmah nastupila prva velika revolucija. To je bilo doba koje je Austrougarska iskoristila da anektira Bosnu i Hercegovinu, što je značilo dalji prodor Germanstva na Istok. Narod je masovno izašao na ulice da izrazi svoj gnev. Javile su se, među Srbima, i oštre reči upućene Rusiji, koja je pokušavala da se, stolipinovskim reformama, konsoliduje, ali koja je, i dalje, bila na neprestanom udaru revolucionarnog terora (od 1906. do 1908. izvršeno je 25 hiljada atentata na državne činovnike!) Rusija tada nije mogla da pomogne, iako su Srbi to očekivali, a Pašić je, u pratnji princa Đorđa Karađorđevića, caru Nikolaju razočarano rekao: “Kad ona sada ne može da pomogne Srbiji, kako će kasnije?“(1,151)

Nikola Pašić je opisao svoj susret s carem Nikolajem: “Nije ništa obećao, ali saoseća sa našim nevoljama. Kaže da moramo da čekamo osam do deset godina i da sve trpimo, a video sam da mu je bilo krivo što je to morao da kaže, pa je požurio da nas uteši i kaže: - Mi vas nećemo nikad ostaviti“ (1,isto). Treba istaći da je car mnogo žalio zbog 1908: ruski list „Novo vreme“ 21. oktobra 1912. godine doneo je njegovu izjavu da je „aneksija Bosne i Hercegovine bila najveža sramota za Rusiju; takva sramota se više ne sme ponoviti!“ (1,152 ).

Marta 1910. car Nikolaj je primio u audijenciju Nikolu Pašića i Milovana Milovanovića, ministra spoljnih poslova, koji je izložio plan o odbrambenom savezu protiv Beča, koji je car pozdravio, istakavši da je interes Srbije, Bugarske i Rusije da čekaju još pet godina dok Rusija ne bude spremna da konačno reši „istočno pitanje“, pošto je Osmansko carstvo već ušlo u fazu raspada.

Godine 1912, Rusija je, mada nevoljno (jer nije bila  dovoljno vojnički spremna) ipak pozdravila Balkanski savez za oslobođenje pravoslavnih od vlasti Turaka. Munjevite i sjajne pobede srbske vojske u Prvom balkanskom ratu obradovale su i cara i Rusiju. Kada je srbski poslanik uručio Nikolaju Drugom uniformu, koju su nosili vojnici srbskog puka imenovanog u njegovu čast, on je izjavio:“Sa ponosom ću nositi ovu uniformu!“

Početkom 1914, car je pozvao na razgovor Nikolu Pašića, koji mu je zahvalio što je sprečio Beč da se meša u balkanske ratove, na šta je Nikolaj  odgovorio da je time Rusija ispunjavala „svoju slovensku dužnost“ (1,156). Izjavio je takođe da je ujedinjenje Srbije i Crne Gore veoma bitno, i da ga treba obaviti što pre, bez mnogo „galame“.

Kada je 1914. Beč uputio ultimatum Kraljevini Srbiji, i kada je bilo jasno da će rat izbiti, car Nikolaj je stao na stranu male Srbije, iako Rusija nije bila dovoljno spremna za rat. Zato će Vladika Nikolaj njegovu žrtvu uporediti sa žrtvom cara Lazara: Nikolaj je žrtvovao sebe i svoje da bi pomogao srbskoj braći.  Početkom avgusta 1915, posle napada Nemačke na Rusiju, čitan je carski ukaz, u kome je, između ostalog, stajalo: “Držeći se svojih istorijskih tradicija i jednaki verom i krvlju sa  slovenskim narodima, Rusija nije nikad bila ravnodušna prema njihovoj sudbini. Naročitom snagom solidarnosti probudila su se osećanja ruskog naroda prema Slovenima poslednjih dana, kad je Austro – Ugarska postavila Srbiji zahteve koji se ne mogu primiti od strane nijedne nezavisne države“ (1,162).

Kada je rat počeo, car Nikolaj je izdao proglas gde je pozdravio velike pobede protiv austrougarske vojske jer bečka Druga armija, zauzeta borbama oko Šapca, nije mogla da se pridruži svojim saborcima na Galicijskom frontu. Kada je Bugarska ušla u rat na strani Beča i Berlina, to je kod Nikolaja Drugog izazvalo gnev. On je 19. oktobra 1915. izdao manifest u kome,između ostalog, stoji: “Bugarske su trupe napale našu vernu saveznicu Srbiju, okrvavljenu u borbi protiv jačeg neprijatelja./.../ Bugarska, naš jednovernik, kojega je Rusija nedavno oslobodila iz ropstva turskog, hrišćanskom verom i Slovenstvom. Ruski narod gleda sa bolom na izdajstvo Bugarske, koja nam je bila do poslednjih dana tako bliska, i sa krvavim srcem izvlači svoj mač protiv tebe, predajući sudbinu izdajnika slovenske stvari pravednoj kazni Božjoj!“ (1,173). Zbog okolnosti na drugim frontovima, ruska vojska nije mogla da spreči bugarske trupe da napadnu Srbiju, pa je srbska armija krenula u povlačenje poznato kao „albanska Golgota“.

Kada su vojnici stigli na albansku obalu Jadrana, njih je čekalo još veće razočarenje: saveznici nisu poslali brodove koji je trebalo da srbsku vojsku prebace na oporavak u Grčku i drugde. Štaviše, Italija, koja je ušla u rat na strani Antante, plašila se da Srbi ne ugroze njene interese u Albaniji. Vojska, gladna i iscrpena, bila je u očajnom položaju. Prestolonaslednik Aleksandar piše pismo caru Nikolaju i moli ga za intervenciju kod saveznika. Car mu je odgovorio: “Sa osećanjem bola, ja sam do skora pratio odstupanje hrabre srpske vojske u Albaniju i Crnu Goru. /.../ Pobeda nad neprijateljem i Vaskrs Velike Srbije biće Vama, bratskom Srbskom Narodu uteha za sve što ste preživeli.“ (2,199) Naravno, car  je odmah intervenisao kod saveznika, tražeći pomoć za evakuaciju Srba sa albanske obale. Ruska Vlada je 19. decembra 1915. izjavila da će u pitanje dovesti savez sa Engleskom, Francuskom i Italijom ako se Srbima hitno ne pomogne. Petar Opačić piše: “U međuvremenu u Parizu i Londonu primljen je demarš cara Nikole Drugog u kome je zahtevano „da treba hitno spasiti junačku srpsku vojsku, koja će, u to ne sumnjam, kasnije predstvaljati veliku pomoć u ostvarivanju opšteg cilja“. Posle ultimativnog zahteva upućenog predsedniku Poenkareu i kralju Đorđu Šestom, francuska Vlada je inicirala slanje note vlada triju sila vladi u Rimu da se bezuslovno mora solidarisati u pružanju pomoći Srbima. Shvatajući svu ozbiljnost ruskog zahteva, francuska Vlada je preuzela na sebe, a to je bila želja i srpske vlade, glavnu ulogu u spasavanju srpske vojske, te je odlučila, ne konsultujući Italijane i Engleze, da zaposedne Krf, i da se na tom ostrvu, koje je udaljeno svega 60 milja od albanske obale, koncentriše sva srbska vojska radi reorganizacije i oporavka“ (2,204).

Car Nikolaj je formirao i Prvu i Drugu srpsku dobrovoljačku diviziju, koje su formirane uglavnom od Srba primoranih da se bore pod stegom Beča, a zarobljenih od strane ruske vojske. A 23. maja 1916. Nikolaj je izvršio smotru Prve divizije, pozdravljajući Srbe sa „Pomoz Bog, junaci!“ i rekavši:“Srećan sam što u Vama vidim onaj deo hrabre Srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji da po svršteku rata vidim Srbiju veliku i snažnu!“ (1,180). Srbska dobrovoljačka divizija je učestvovala u borbama na frontu u Dobrudži, u sastavu Ruskog streljačkog korpusa, i tom prilikom izgubila devet hiljada svojih vojnika, koji su pali za Rusiju.

A onda je došao mart 1917. Istorija je dobila drugi tok. Privremena Vlada Kerenskog je upropastila Rusiju, Lenjin je sklopio sramni mir u Brest – Litovsku, a srbski poslanik u Rusiji, Miroslav Spalajković, pljunuo  je Lenjina u lice posle ubistva Cara Nikolaja i njegove porodice.

Ipak, Srbi nikad nisu zaboravili ljubav ruskog cara. Odužili su mu se sećanjem i primanjem ruskih emigranata u Srbiju i Jugoslaviju posle 1918. Ali, o tome, ako Bog da, drugom prilikom.

Andrej Arešev,


UPUTNICE:

1. Dr Predrag Pejčić: Poslednji ruski car / Romanovi i Srbi, Paideja, Beograd, 2008.

2. Petar Opačić:Srbija između Antante i Centralnih sila 1915-1917, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Beograd, 2009.