Priručnik za domaće ekumeniste

Sveti Otac Jovan Kronštatski o rimokatoličkom papizmu

U vremenima u kojima živimo, kada se čuje toliko lažnih reči o takozvanom „ujedinjenju crkava”, kada se širi i jača,izazivajući mnogo čije oduševljenje „ekumenistički pokret”, i periodično se, na „sesiju”, okuplja Vatikanski koncil, svi istinski pravoslavni Hrišćani treba da se blagovremeno sete kakvo je mišljenje o rimokatoličkom papizmu imao naš svetlo proslavljeni veliki pravednik, molitvenik i čudotvorac Jovan Kronštatski.  Evo kako on, na primer, piše u svojim „Mislima o Crkvi”:

„Nijedno ispovedanje Hrišćanske Vere, osim Pravoslavnog, ne može Hrišćanina privesti savršenstvu hrišćanskog života, niti svetosti, savršenom očišćenju grehova i netruležnosti, jer druga ispovedanja nepravoslavnih sadrže „Istinu u nepravdi” (posl. Rim.), pomešali su tašto mudrovanje i laž sa istinom i nemaju ona bogodarovana sredstva očišćenja, osveštenja, preporoda, koja ima Pravoslavna Crkva. Iskustvo vekova, ili Istorija Pravoslavne Crkve i drugih crkava, pokazivale su to i pokazuju sa poraznom očitošću. Setite se mnoštva svetaca naše Crkve, prošlih i sadašnjih vremena -i njihovog odsustvovanja, nakon podele crkava, u drugim nepravoslavnim crkvama, katoličkoj, luteranskoj, anglikanskoj”.

Još jedna potresna misao Svetog Jovana:

„Postoji mnoštvo odvojenih hrišćanskih veroispovesti, sa različitim spoljašnjim i unutrašnjim ustrojstvom, sa različitim mišljenjima i učenjima, neretko protivnom božanstvenoj istini Evanđelja i učenju Svetih Apostola, vaselenskih i pomesnih sabora i Svetih Otaca. Ne mogu se sve one smatrati za istinite i spasonosne: nerazlikovanje vera, ili priznavanje svake vere za jednako spasonosnu, vodi bezverju i ohladnelosti vere, lenosti u ispunjavanju pravila i ustava vere, ohladnelosti Hrišćana jednih prema drugima. „Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu” (Luk. 22, 31). To je on, satana, i načinio, i još uvek čini – on je stvorio raskole i jeresi. Strogo se drži Jedine, Istinite Vere i Cerkve: „Jedna vjera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac sviju”(Efes. 4, 5).

U čemu je bezgranično prevashodstvo naše  Svete Pravoslavne Crkve?

„Pravoslavna Crkva prevazilazi sve nepravoslavne crkve prvo, svojom istinom,  svojim pravoslavljem, sačuvanim i osvojenim krvlju apostola, jeraraha, mučenika, prepodobnih i sviju svetih, drugo, što najistinitijim načinom rukovodi na putu ka spasenju (to je ravan, pravi i istinit put što na istinski način očišćuje, osveštava, obnavlja posredstvom jerarhije, Bogosluženja, Svetih Tajni, postova); treće, što na najlepši način uči da se Bogu ugađa, na najlepši način vodi pokajanju, ispravljanju, molitvi, blagodarenju, slavoslovlju. Gde su takve molitve, blagodarenja i prozbe, tako divno Bogosluženje, kao u Pravoslavnoj Crvi? – Nigde”.

Sveti Jovan Kronšatski silovito i ubedljivo govori o ružnoti krajeugaonog kamena papističke dogmatike – lažnom učenju  o  poglavarstvu  rimskog  pape,  kao  „nepogrešivog namesnika Hristovog”. Evo njegove reči:

„Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka” (Mt. 28, 20). Sam Gospod svagda je u Svojoj Crkvi. Čemu onda namesnik – papa? I može li grešni čovek biti namesnik Gospodnji? – Ne može. Namesnika carevih ili Patrijarhovih u nekom gradu može biti i biva ih, a namesnik, zamenik Gospoda, Bespočetnog Cara i Glave Crkve, nikako se ne može biti. Zaista, katolici se varaju. Opomeni ih, Gospode, kako su nelepi oni koji tako govore i ohološću optočeni, kao ogrlicom.” Od tog pogubnog, lažnog dogmata, po misli Svetog Jovana, proishodi sve zlo papizma: „Najštetnija stvar u Hrišćanstvu, toj Bogom otkrivenoj, nebeskoj religiji je poglavarstvo čoveka u Crkvi, na primer pape, i njegova tobožnja nepogrešivost. Upravo se u njegovom dogmatu o nepogrešivosti i nalazi najveća pogrešnost, jer je papa čovek grešan, i strašno je ako misli za sebe da je nepogrešiv. Koliko je grešaka otrovnih, po čoveka dušegubnih, izmislila katolička, papska crkva – u dogmatima, u obredima, u kanonskim pravilima,  u  bogosluženju,  u  podlim,  zlobnim  odnosima katolika prema pravoslavnima, u hulama i klevetama na Pravoslavnu Crkvu, u porugama upućenim Pravoslavnoj Crkvi i pravoslavnim Hrišćanima! I svemu tome kriv je tobož nepogrešivi papa, njegovo i jezuitsko učenje, njin duh laži, dvoličnjaštva, i svih nedopustivih sredstava ad maiorem Dei gloriam (za veću slavu Božju)”.

„Neophodno je pripadati Crkvi Hristovoj, kojoj je Glava Svemogući  Car,  Pobjednik  nad  adom Isus Hristos. Carstvo Njegovo je Crkva koja vojuje protiv načala i vlasti i kneževa tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe podnebesne, koji na lukav način čine organizovano carstvo i vojuju krajnje iskusno, umno, vešto i snažno protiv svih ljudi, jer su dobro izučili strasti i naklonosti ljudi. Jedan čovek ne može sam da se bori; pa i velika zajednica, ali bez Glave – Hrista – ništa ne može da učini protiv takvih neprijatelja – lukavih, mudrih, stalno budnih, koji izvanredno poznaju veštinu svog ratovanja. Hrišćaninu pravoslavcu neophodna je snažna podrška odozgo, od Boga i svetih ratnika Hristovih, koji su pobedili neprijatelje    spasenja silom blagodati Hristove, kao i od zemne Crkve Pravoslavne, od pastira i učitelja, zatim – od zajedničke molitve i Svetih Tajni. Takva pomoćnica čoveku – hrišćaninu u borbi protiv vidivih i nevidivih neprijatelja i jeste Crkva Hristova, kojoj, milošću    Božjoj,    i    mi   pripadamo.    Katolici su izmislili novu glavu, ponizivši Jedinu Istinitu Glavu Crkve – Hrista; luterani su otpali i bez glave ostali; anglikanci takođe; kod njih crkve nema; savez sa Glavom je prekinut, nema svesilne pomoći, a Velijar vojuje svom snagom, lukavstvom i sve drži u svojoj prelesti i propasti. Mnogo je onih koji propadaju u bezbožništvu i razvratu”.

A evo kako duboko i precizno Sveti i pravedni Jovan ukazuje na prvi uzrok zla u rimokatoličkom papizmu:

„Uzrok svih laži rimokatoličke crkve je gordost i priznanje pape za stvarnu glavu Crkve, i to još nepogrešivu. Odatle sve ropstvo zapadne crkve. Ropstvo misli i vere, lišenost istinske slobode u veri i životu, jer je papa na sve stavio svoju tešku ruku: odatle – lažni dogmati, odatle – dvoličnost i lukavstvo u mišljenju, rečima i delovanju, odatle – razna lažna pravila i ustanove prilikom ispovedanja greha, odatle indulgencije; odatle – unakažavanje dogmata; odatle – fabrikovanja svetaca u zapadnoj crkvi, kao i nepostojećih moštiju, Bogom neproslavljenih; odatle – ustajanje na poznanje Božje (II Kor. 10, 5) i sve vrste protivljenja Bogu pod vidom borbe za veću slavu Božju.”

„Pape i papisti su se tako pogordili i poneli da su umislili   da   kritikuju   samoga   Hrista,   Samu   Ipostasnu Premudrost Božju i (pod izgovorom razvoja dogmata) u svojoj gordosti, tako daleko došli da su promenili neke od Njegovih reči, zapovesti i ustanova, koje ne smeju biti promenjene do kraja sveta i veka, naprimer, reč o Duhu Svetom, zapovest o Čaši Prečiste Krvi Njegove, Koje su lišili mirjane, ni u šta ne računajući reči apostola Pavla: „Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe” (I Kor. 11, 26); umesto kvasnog hleba koriste presan”.

Ta gordost i jeste izvor bezmernog fanatizma i ubistvene mržnje prema svima koji misle drukčije, onih osobina kojima se papizam proslavio tokom svoje istorije:

„Mržnja prema Pravoslavlju, fanatizam i progoni pravoslavnih, ubistva – to je crvena nit kroz sve vekove života katolicizma. Po plodovima ćete ih poznati. Zar nam je takav duh zapovedio Hristos? Kome se, ako ne katolicima, luteranima i reformatorima uvek može reći: „Ne znate kakvoga ste vi duha! (Lk. 9, 55)“?

Evo do čega je kod rimokatolika dovela zamena Hrista papom:

„Kod katolika glava Crkve uopšte nije Hristos, nego papa, i katolici za papu revnuju, a na za Hrista, i njihova revnost u veri uvek prelazi u strastveni, čovekomrzački fanatizam, ostrvljeni fanatizam, fanatizam krvi i mača (lomače), nepomirivosti, dvoličnosti, lažiglukavstva”.

U našoj pravoslavnoj Crkvi, po mišljenju svetog pravednog Jovana, čak i samo bogosluženje nam stalno napominje naše duhovno jedinstvo sa zajedničkom za sve nas hrišćane glavom, Hristom, što je potpuno narušeno kod rimokatolika i kod protestanata, koji su unakazili samu ideju Crkve.

Sveti Jovan veli:

„Prilikom svakog bogosluženja, domaćeg, ličnog ili zajedničkog, duhovnom pogledu pravoslavnog hrišćanina javlja se ideja, misao o jednom duhovnom telu, koje je telo Hrista, stub i tvrđava istine, čija je Glava sami Hristos Bog.

Crkva Hristova sastoji se od tri pokolenja – nebeskog, zemnog i preispodnjeg, zato sveta zemaljska Crkva svakodnevno, kao pokolenje zemaljsko, zastupa pred Svojom Glavom i moli za oproštaj greha onih koji su umrli u veri i pokajanju da buduprimljeni u Carstvo Nebesko – i kao posrednike svog zastupništva priziva članove Crkve Nebeske i Samu načalnicu duhovnog nazidanja Crkve – Majku Božju, da njihovim molitvama Gospod pokrije grehe njihove i da ih ne liši Carstva Nebeskog.

Nama, na zemlji živećim pripadnicima Crkve Božje, vrlo je utešno da verujemo, da znamo i da se nadamo da se duhovna Mati naša, Sveta Crkva, neprestano i danonoćno moli za nas, da se mi uvek nalazimo pod Blagodatnom zaštitom Samoga Gospoda, Bogomajke, Svetih Angela, Preteče i svih svetih. Kod katolika glava Crkve je papa, čovek koji greši (mada je nepravilno proglašen nepogrešivim) i, kao takav dopustio je mnogo pogrešaka u Crkvi Hristovoj, i samim delima takvim se pokazao, i sami pojam o Crkvi Božojoj unakazio i okovao duhovnu slobodu i savest hrišćana – katolika, izlažući u isto vreme nepravednom huljenju i odbojnosti katolika Pravoslavnu Crkvu, stub i tvrđavu istine. Kod protestanata – Nemaca i anglikanaca – sasvim je izopačen pojam Crkve, jer kod njih nema blagodatnog zakonitog sveštenstva, nema Svetih Tajni, osim krštenja,   i   nema   (najvažnijeg)   pričešća   Tela   i   Krvi Hristove; nema pokolenja nebeskog – Crkve nebeske: ne priznaju svece; nema pokolenja preispodnjih – ne priznaju pokojne i ne mole  se  za  njih,  smatrajući  to  nenužnim.   Slava  Crkvi Pravoslavnoj! Slava Hristu Bogu – Najsvetijoj Glavi, jedinoj Glavi Crkve Božje na zemlji! Slava Bogu u Trojici, što mi nismo pohulili na Boga, nismo priznali i ne priznajemo za glavu svete Crkve grešnog čoveka!”

A evo kako je sveti pravedni Jovan Kronštatski gledao na sve koji ne pripadaju Pravoslavnoj Crkvi:

„Blagodarim Gospoda, koji je uslišio i uslišava molitve moje, pred svespasonosnim i strašnom Žrtvom Hristovom (Tela i Krvi Hristove) za zabludele u veri velike zajednice, koje se hrišćanskim nazivaju, ali koje su u suštini odstupničke: katolicizam, luteranstvo, anglikanstvo i druge.

„Šta pokazuje čin obraćenja iz raznih vera i veroispovesti i prisajedinjenja Pravoslavnoj Crkvi? Neophodnost napuštanja lažnih vera i veroispovesti, odricanje od zabluda, ispovedanje Istinite Vere i pokajanje za sve prethodne grehe, obećanje Bogu da se čuva i čvrsto ispoveda vera neporočna, da se čuva od greha i da se živi u vrlinama.”

Evo jasne i kategoričke osude sada tako modernog „ekumenizma”, koju je izneo Sveti Jovan Kronštatski. Taj ekumenizam je već zahvatio sve pomesne pravoslavne Crkve. Eto silnog i odlučnog odgovora svim „ekumenistima”, koji pod vidom tobožnje „hrišćanske ljubavi” propagiraju istovrednost i ravnopravnost svih vera i konfesija!

U zaključku bi trebalo da navedemo, kao jednu očitu i dobru ilustraciju reči Svetog Jovana Kronštatskog o „duhu laži” u rimokatoličkom papizmu, povest o tome kako su rimokatolički župnici i fratri klevetali Svetog Jovana da je on, tobož, prešao u katolicizam, pa se tek onda proslavio svojom prozorljivošću i čudima. Ta kleveta, bez obzira na svu svoju besmislenost, ponavljala se i kasnije. Godine 1932. u gradu Vilnu, u jezuitskom časopisu „Ka sjedinjenju”, neki župnik Semjacki nije se postideo da napiše sledeće: „Otac Jovan Kronštatski je učinio mnogo čuda dok je bio katolik, ali, kad se odrekao katolicizma, sila čudotvorstva ga je ostavila”.

Eto kako na tu fantastičnu izmišljotinu odgovara sam sveti pravedni Jovan u svojoj besedi izgovorenoj u gradu Vitebsku, u crkvi Svetih Petra i Pavla, 7. aprila 1906:

„Veoma sam želeo, dragi oci, braćo i sestre, da se sa vama popričam ovde, u vašem gradu i hramu, na slavu Božju i naše Svete, besporočne vere i Crkve, i na utvrđenje vaše na spasonosnom putu. Zašto sam naročito želeo da pričam s vama? Evo zašto: Živeći i služeći u Kronštatu kao sveštenik evo već pedeset i prvu godinu, u poslednje vreme počeo sam da primam mnogo pisama iz zapadnog poljskog kraja, naročito grodnjenske i vilnenske oblasti, koja su pisana, da tako kažem, u krvavim suzama, sa gorkim žalbama na katoličke patere, i njihove saradnike, laike – katolike, na progone pravoslavnih s njihove strane i prinuđavanje pravoslavnih, putem svakovrsnog nasilja, da pređu u katolicizam, pri čemu pateri bez ikakvog zazora savesti kleveću mene da sam tobož prešao u katoličku veru, da je i sam car tobož postao katolik i da svima zapoveda da primaju katoličku veru. Tako nesavesno klevetajući mene i cara, katolici su mnoge pravoslavne seljake prinudili da prime katoličku veru i nametnuli im veru tuđu. To li je duh Hristov? Ne dokazuju li tako pateri da katolička vera u sebi nema životne sile koja pokorava um, srce i volju čoveka da joj dobrovoljno sledi, i to da njeni sledbenici pravomisleće ljude privlače samo nasiljem i obmanom?

Dragi oci i braćo! Vi znate moje čvrsto prebivanje i služenje u Crkvi Pravoslavnoj već pedeset godina; znate, možda, i moju svagdašnju revnost za pravu veru, znate za moje mnogobrojne spise na slavu Boga i Crkve Pravoslavne, i za mnogobrojna znamenja sile Božje, koje se nisu javila samo nad pravoslavnima, nego i nad katolicima i luteranima, pa čak i nad Jevrejima i muhamedancima, kada su se oni s verom obraćali posredništvu mojih molitava. O tome svedoče novinske hronike i nelažni, pravedni iskazi očevidaca. Sada svedočim i ja pred svima vama i pred Svevidećim Bogom da i do sada ne oskudevaju kod nas čuda iscelenja. Znači li to da je vera pravoslavna – mrtva vera, kao što kleveću katolici? Ne svedoči li ona stalno o svojoj životnosti i spasonosnosti, o svojoj Bogougodnosti?

Ne želim da za svedoka svakojakih katoličkih laži privodim nepristrasnu hiljadugodišnju istoriju: ona je dovoljno poznata celom obrazovanom svetu. Još je svež spomen na zlosrećnu uniju u XVII veku kod nas u Rusiji: sveža je uspomena na fanatičnu mržnju s kojom su katolici uništavali pravoslaavne hramove u zapadnom kraju; pamtimo sva užasna sramoćenja i izrugivanja na račun pravoslavne vere i Pravoslavne Crkve i nesrećnih pravoslavnih hrišćana. Sada su se opet obnovila vremena unije. I to kad? Kad je katolicima data puna sloboda, sloboda, naravno, ne radi progona Pravoslavlja i pravoslavnih, nego radi uzajamnog mirnog, bratskog živelja sa pravoslavnim sugrađanima.

Na početku sam naveo reči Apostola Pavla o Crkvi, kao Telu Isusa Hrista, i o Hristu, kao Glavi Crkve, koja je „punoća Onoga Koji sve ispunjava u svemu” (Ef. 1,23).

Mi čvrsto verujemo u tu jednu Glavu Crkve, idrugu, vidivu, glavu, ne možemo priznati nepogrešivom, jer se nemogu služiti dva gospodara. Sasvim nam je dovoljna jedna Glava, svepravedna, svevideća, svemoguća, sveispunjavajuća (punota Onoga Koji sve ispunjava u svemu). Ta Glava upravlja nama, štiti nas, krepi u veri Duhom Svetim, sveštenodejstvuje, prosvećuje, spasava, vodi savršenstvu.

A ako hoće da vide slavne i bogoprijatne plodove vere naše pravoslavne, ukažimo našim neprijateljima na mnoštvo nebeskih orlova, koji su sa naše zemlje uzleteli na nebo, ka samom Suncu Pravde, na sve naše svece stare i nove, koji su se proslavili ravnoangelnim životom, netruležnošću moštiju i bezbrojnim čudesima.

Zaključiću time da se istina naše pravoslavne vere sastoji u njoj samoj, u samoj biti njenoj, u njoj je „da”, u njoj samoj je -„Amin”.”

Za sve one koji je sveštenstvo poštuju našeg novojavljenog ugodnika Božjeg, svetog pravednog oca Jovana Kronštatskog, gorenavedena svedočanstva više su nego dovoljna, pogotovu što se njihova istinitost i uverljivost potvrđuju samim životom i nepristrasnom istorijom.

Kakvo poverenje posle njih mi možemo imati prema, na laži utemeljenom i lažju prožetom, rimokatoličkom papizmu, dok se on odlučno i svenarodno ne odrekne od svoje pogubne laži i za čovekovu dušu pogibeljnih ljudskih zabluda?

Nikakvih kompromisa i nikakvog opštenja s njim ne može biti jer kakva je zajednica svetlosti i tame, kakva je zajednica pravde i bezakonja (2 Kor. 6,14)?

Jedini pravilan put u naše lukavo, svakom lažju i obmanom ispunjeno vreme, je put koji nam pokazuje naš veliki pravednik:

„Bori se protiv svakog zla, trenutno ga uništavaj, vojuj protiv njega oružjem svete vere datim ti od Boga, oružjem Božanske pravde i mudrosti, molitvom, pobožnošću, krstom, hrabrošću, predanošću i vernošću!”

,,Iz propovedi svetog Jovana Kronštatskog” (30. avgusta 1906.), Arhiepiskop Džordanvilski Averkije

Preuzeto iz knjige: „Istina je jedna: Sveti Oci o rimokatolicizmu“, str.171-178

Otac Justin Popović:

,,Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. Α sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: svejeres. Zašto? Zato što su u toku istorije razne jeresi negirale ili unakažavale pojedine osobine Bogočoveka, Gospoda Hrista, a ove evropske jeresi odstranjuju vascelog Bogočoveka i na Njegovo mesto stavljaju evropskog čoveka. Tu nema bitne razlike između papizma, protestantizma, ekumenizma, i ostalih sekti, čije je Pravoslavni dogmat, u stvari svedogmat ο Crkvi je odbačen i zamenjen latinskim jeretičkim svedogmatom Čovekoljupca.”

Prepodobni Teodosije Pečerski (†1074 g.):

„Oni (Latini), množinom svojih jeresi, obesčastili su celu zemlju… Oni koji žive u latinskoj veri neće zadobiti večni život”.

Sveti Grigorije Palama († oko 1360 g.):

„Sve dok budete govorili da Duh Sveti ishodi i od Sina, mi vas nećemo prihvatiti niti opštiti sa vama.” (Dela Sv. Grigorija Palame. T1, Solun, 1962. str. 26)

Sveti Marko Efeski († 1457 g.):

„Jasno je da su oni (Latini) jeretici, jer su se potpuno odvojili, pri čemu je njihovo učenje o Svetom Duhu – hula na Njega i najveća od svih opasnosti i mi ih odbacujemo kao jeretike…”
„Ono što se tiče Crkve, nikada se ne može razrešiti putem kompromisa…”
„Mi smo odbacili Latine, ni zbog čega drugog, nego zbog činjenice da su jeretici. Zato je potpuno pogrešno sjedinjavati se sa njima…”
„Latini nisu samo raskolnici, nego su i jeretici. Naša je Crkva dugo ćutala o tome, ponajviše zbog toga što su njihovi narodi znatno veći i jači od našeg.”

Prepodobni Maksim Grk († 1556 g.):

„U svojim delima, ja razobličavam svaku latinsku jeres i svaku judejsku i mnogobožačku hulu.”(Dela prep. Maksima Grka, Tver. 1993. str. 7)

Sveti Filaret Moskovski (Drozdov):

„Papizam je sličan plodu, čiji se omotač hrišćanske crkvenosti, nasleđen od davnina, postepeno raspada, da bi otkrio njihovu antihrišćansku srž.”

Prep. Pajsije (Veličkovski) († 1794 g.):

Latinstvo se odvojilo od Crkve i palo u bezdan jeresi i zabluda… i leži u njima bez ikakve nade da će se podići. Latini nisu Hrišćani.”

Sv. Ignjatije (Brjančaninov) († 1876 g.):

„Papizam – tako se naziva jeres koja se pojavila na zapadu i iz koje su, kao grane iz stabla, izrasla različita protestantska učenja. Papizam prisvaja i daje papi osobine Hrista i time odbacuje Hrista. Neki zapadni pisci su to odbacivanje gotovo javno izrekli, govoreći da je daleko manji greh odricanje od Hrista, nego odricanje od pape. Papa je idol papista – on je njihovo božanstvo. Zbog te užasne zablude, Božija blagodat je odstupila od papista: oni su verni samo sebi i satani – tvorcu i ocu svih jeresi, između ostalih i papizma. U tom stanju pomračenosti oni su iskrivili neke dogmate i svete tajne, a Božanstvenu Liturgiju su lišili njenog suštinskog značenja izbacivši iz nje prizivanje Duha Svetoga i blagosiljanje prinešenog hleba i vina, koji se pretvaraju u Telo i Krv Hristovu…”
„Nijedna jeres ne izražava tako otvoreno i nasilno svoju preteranu gordost i surovi prezir i mržnju prema ljudima. (O jeresi i raskolu – „Pravoslavno štivo” 1992. Br. 5-6. str. 476)

„Vi govorite: „Pa i jeretici su isto hrišćani.” Gde ste to našli? To je jedino moguće ako onaj ko sebe naziva Hrišćaninom a ništa ne zna o Hristu, po svom krajnjem neznanju, prizna sebe za istog onakvog „hrišćanina” kao što su i jeretici, a svetu veru hrišćansku izjednači sa porodom prokletoga – sa bogohulnom jeresju! Drugačije o tome rasuđuju istinski Hrišćani! Veliko mnoštvo Svetih je primilo venac mučenički, oni su izabrali najgoru smrt i dugotrajne muke, tamnicu i prognanstvo, samo da ne bi učestvovali sa jereticima u njihovom bogohulnom učenju. Vaseljenska Crkva je uvek smatrala da je jeres smrtni greh, uvek je smatrala da je čovek zaražen strašnom bolešću jeresi mrtav dušom, daleko od blagodati i spasenja, da je u vezi sa đavolom i njegovom pogibelji…”
„Suština svake jeresi je bogohuljenje… Bogohulnik se neće spasti! I one nedoumice koje ste naveli u svom pismu su već strašni tužioci vašeg spasenja. Njihova suština je odricanje od Hrista! Ne igrajte se svojim spasenjem, ne igrajte se! Inače ćete večno plakati. Čitajte Novi Zavet i Svete Oce Pravoslavne Crkve (a ne nikakvih Tereza avilskih, Franciska asiških i drugih bezumnika koje njihova jeretička crkva smatra za svece!) izučite kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve kako treba pravilno shvatati Sveto Pismo, kakav život, kakve misli i osećanja dolikuju pravom Hrišćaninu.” (Sveti Ignjatije Brjančaninov 6, pismo 28)

Prepodobni Amvrosije Optinski († 1891 g.):

„Istočna Pravoslavna Crkva, od Apostolskih vremena pa sve do danas, drži i smatra neizmenljivim i nepovredivim od novoverja, kako učenje Evangelsko i Apostolsko, tako i predanje Svetih Otaca i odluke Vaseljenskih sabora. Rimska crkva se već odavno udaljila u jeres i novotarije. Rimska crkva time što ne čuva svetost Sabornih i Apostolskih odluka, a priklanja se novoverstvu i pogrešnim mudrovanjima, potpuno se odvojila i ne pripada Jedinoj, Svetoj i Apostolskoj Crkvi.” (Sabrana pisma blaženopočivšeg Optinskog starca Amvrosija mirjanima, Č.1. Sergejev Posad. 1913. str. 231, 232, 235).
„Istina svedoči da je rimska crkva otpala od Pravoslavlja (Sabrana pisma, str. 234)
„Da li bi bilo razumno tražiti j