Ojmjakon – svetski pol hladnoće

Svetskim polom hladnoće smatra se Ojmjakon – naselje u severoistočnom Sibiru koje ne liči na meteorološku stanicu od blokova kontejnera, gde žive istraživači. Ojmjakon je najobičnije selo, koje liči na desetine drugih sela, razbacanih po beskrajnim prostorima Jakutije, pokrajine večitog leda.

Temperaturni rekord za ovo mesto iznosi -71,2 stepena Celzijusa. Između ostalog, na mernim uređajima to niko nije video. 71,2 stepena rezultat je izračunavanja jednog ruskog geologa koji se pre oko 80 godina bavio merenjem temperatura u Ojmjakonu i okolnim selima. Zvanični fiksirani rekord iznosi -68 stepeni, ali kada je reč o ruskom Polu hladnoće svaki put se pominje na papiru izračunata cifra od -71,2 stepena. Oni koji ovde dolaze da osete mraz i hladnoću zadovoljni su i sa -50, -55. Takve temperature su ovde norma, posebno u januaru, koji se smatra ne bez razloga najhladnijim mesecom u godini. U naše vreme -60 je već retkost koja u poslednjih nekoliko sezona nije zabeležena.

Naziv Ojmjakon u lokalnom narečju znači „nezamrzla voda“ i to nije legenda, već prirodna anomalija: rečica koja protiče kroz Ojmjakon ponegde ne zamrzava čak ni na -50.

Mi počinjemo da se smrzavamo kad je -50. Ako je toplije, ako je temperatura viša od -50, može se smatrati da zime nije ni bilo, kaže predstavnica administracije Ojmjakona, koja za turiste ispisuje sertifikate koji potvrđuju da su posetili najhladnije mesto za Zemlji gde stalno žive ljudi.

Ojmjakon ima mnogo konkurenata – druga jakutska sela koja takođe pretenduju na zvanje Pola hladnoće. Ali Ojmjakon i dalje je najpopularnije od njih. Upravo ovde dolazi najviše turista, najčešće iz Evrope, koji žele da na sopstvenoj koži osete šta je to mraz, energičnim pokretom ruke da bace u vazduh čašu vrele vode koja se momentalno pretvara u paru, ili da naprave fotografiju ispod natpisa Pol hladnoće i sa termometrom koji pokazuje rekordno nisku temperaturu. Za one koji dolaze u Jakutiju Pol hladnoće je zanimljiv i zato što je to mesto koje nije uređeno za turiste. Oni koji rade u sferi turizma pre su izuzetak iz pravila, i čine to iz ličnih pobuda i na svoju ruku, pokazujući kako žive, trudeći se da gostima bude prijatno. Jedan od takvih ljudi je Valerij Vinokurov, lokalni meteorolog. On živi u drvenoj kućici sa malim vrtom u kojem stoji meteorološka stanica. Na raspolaganju gostima je samo jedna soba sa standardnim sovjetskim nameštajem, kuhinja gde on priprema jakutske delikatese: konjske iznutrice ili stroganinu – sitnu narezanu smrznutu sirovu ribu, koja podseća na drvene opiljke. Pokazuje domaćin i kupatilo: umivaonik se nalazi pored otvora u podu koji služi kao toalet. Kadu treba napuniti vodom ručno iz bureta gde se tope ogromni komadi leda. Neki stanovnici, Valerij nije izuzetak, celog života uzimaju vodu iz reke, topeći kod kuće izrezane komade leda. Leti se led čuva ispod poda – večiti mraz vrši funkciju prirodnog frižidera. Od lokalnih delikatesa treba probati jakutski sladoled, koji Valerij pravi i na minut iznosi u hodnik da se smrzne. Ostale namirnice kao što su riba i meso, tvrde kao kamen, čuvaju se zimi pored isključenog i širom otvorenog frižidera. Hodnik se ne greje, zato je tamo temperatura ne mnogo veća od temperature napolju.

U Ojmjakonu turisti imaju šansu da vide život na selu koji se ne prilagođava njihovim posetama, već živi svojim ritmom. Može se pazariti u jedinoj prodavnici u selu gde cene ne zaostaju za moskovskim (boca vode košta 60 rubalja), može se posetiti škola, videti kako rade ljudi u kotlarnici koja greje lokalne stanovnike ili mogu da proprate pogledom meteorologa koji se vozi selom motornim sankama da izmeri nivo vode tamo gde se reka ne smrzava.

Marčin Kalita,