Do­šlo vre­me za oslobođenje Ko­so­va i Me­to­hi­je

Vi­še ni­ko ne mo­že da tvr­di da se isto­ri­ja ne po­na­vlja, jer je to po­na­vlja­nje, po sve­mu su­de­ći, sa­mo deo ko­smič­kog rit­ma i usta­lje­nih dru­štve­nih ci­klu­sa. Pri tom je ja­sno da se pe­ri­o­dič­no na isto­rij­skoj sce­ni po­ja­vlju­ju na­sil­ni­ci i osva­ja­či ko­ji ima­ju svi istu ma­tri­cu zla. Kao što je ne­kad Le­o­ni­da sa 300 Spar­ta­na­ca stao pred Per­si­jan­ce i Car La­zar sa svo­jim vi­te­zo­vi­ma pred tur­ske osva­ja­če, ta­ko sa­da tre­ba sta­ti pred in­sti­tu­ci­je i voj­sku “ve­li­kog bra­ta” i spre­či­ti nje­gov na­um da uni­šti Sr­bi­ju. Opet su osva­ja­či ne­sra­zmer­no nad­moć­ni­ji. Još jed­nom oti­ma­či tvr­de, a mo­žda i mi­sle da či­ne do­bro de­lo ka­da pre­u­re­đu­ju svet i stva­ra­ju no­ve gra­ni­ce. Za­to se Buš Ju­ni­or kao ne­ka­da Xin­gis Kan, Na­po­le­on ili Hi­tler gor­do, go­spo­dar­stve­no i be­stid­no ka­že: “Do­šlo je vre­me za ne­za­vi­snost Ko­so­va” i ne shva­ta da će i on kao i svi nje­go­vi pred­hod­ni­ci iz­gu­bi­ti svoj rat i upi­sa­ti se me­đu zlo­tvo­re. Osim be­stid­no­sti svi oku­pa­to­ri su bi­li bez­du­šni, te im ni­šta ni­su zna­či­li ži­vo­ti ni nji­ho­vih rat­ni­ka ni bra­ni­la­ca, a zbog bez­bo­žno­sti va­žno im je sa­mo ko­li­ko će ste­ći po­e­na u no­voj igri bo­ga Ma­mo­na. O sud­bi­ni Ko­so­va i Me­to­hi­je još jed­nom je s agre­so­ri­ma raz­go­va­rao je­dan od pa­pa (ovo­ga pu­ta Be­ne­dikt XVI). Po­no­vi­lo se i to da su slu­žbe­ni­ci “ve­li­kog bra­ta” raz­go­vor oba­vi­li bez uza­jam­nog uva­ža­va­nja i sa­mo­po­što­va­nja. Buš Ju­ni­or, član sa­ta­ni­stič­kog re­da “Lo­ba­nja” pa­pu je oslo­vlja­vao sa “ko­le­ga i go­spo­di­ne” – bez po­mi­nja­nja cr­kve­nih ti­tu­la.
Raz­go­vor pred­sed­ni­ka SAD, ko­ji bi da ure­đu­je ma­te­ri­jal­no pla­ne­tar­no car­stvo, i pa­pe, ko­ji bi da ca­ru­je u mon­di­ja­li­stič­kom du­hov­nom car­stvu, li­čio je na kra­tak do­go­vor pred po­če­tak od­sud­ne bit­ke. Bio je to su­sret voj­sko­vo­đa ko­je ima­ju isti cilj – osva­ja­nje istih pro­sto­ra. Na po­čet­ku 21. ve­ka, ka­da su osva­jač­ki ra­to­vi tre­ba­lo da osta­nu za­pi­sa­ni u isto­ri­ji kao sram­ni do­kaz o ljud­skoj glu­po­sti, zbog pro­sve­će­no­sti ljud­skog ro­da, is­po­sta­vi­lo se da ne­ma ne­pret­ka. Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve za­ra­đu­ju u ra­tu, baš kao što su to či­ni­le pr­ve or­ga­ni­zo­va­ne hor­de, ko­smet­ski Al­ban­ci od­re­kli su se mo­ra­la ne bi li se do­ko­pa­li tu­đeg pro­sto­ra i po ce­nu da osta­nu za­ra­že­ni i za­ga­đe­ni svim bo­le­sti­ma i po­ro­ci­ma, Ri­mo­ka­to­lič­ka cr­kva se ne od­ri­če ve­kov­ne ulo­ge obez­bo­že­ne fan­tom­ske po­hlep­ne dr­ža­ve. Ogre­zli u greh, bez na­me­ra i ide­ja ka­ko da po­mog­nu pla­ne­ti da se spa­se od sa­mo­u­ni­šte­nja zbog pre­na­se­lje­no­sti, sve ma­nje ko­li­či­ne hra­ne, za­ga­đe­no­sti ži­vot­ne sre­di­ne, ne­do­stat­ka re­sur­sa..., raz­mi­šlja­ju sa­mo o sa­mo­za­do­vo­lje­nju i ostva­ri­va­nju svo­jih in­te­re­sa.
To­li­ko su moć­ni da će ubr­zo i for­mal­no ote­ti Ko­so­vo (oni Me­to­hi­ju i ne pri­me­ću­ju – prim. R.S), ali, na­rav­no, ne­će ima­ti bu­duć­nost, kao što je ni­je imao ni­ko sli­čan. Bu­du­ći da je reč o for­ma­li­sti­ma, ko­ji­ma ni­šta ni­je sve­to, Bu­šu i Be­ne­dik­tu bi­lo je do­volj­no 35 Pro­ku­stov­skih mi­nu­ta da raz­me­ne in­for­ma­ci­je od svet­skog zna­ča­ja. Us­pe­li su da za­klju­če da je sa­mit G-8, odr­žan na oba­li Bal­tič­kog mo­ra, u Ne­mač­koj, bio svr­sis­ho­dan i uspe­šan. Ina­če, ni­ka­da se ni­je do­go­di­lo da sa­mi­ti G-8 ne bu­du uspe­šni, ia­ko svi zna­ju da je to naj­bo­lje or­ga­ni­zo­van pro­vod na pla­ne­ti i da od nji­ho­vog pli­va­nja u ba­ze­ni­ma i pre­zno­ja­va­nja u sa­u­na­ma ru­lja ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti. Ka­da slu­žbe­ni­ci “ve­li­kog bra­ta” pro­go­vo­re o gla­di, to zna­či da će glad još vi­še ha­ra­ti. Ka­da go­vo­re o za­ga­đe­no­sti on­da se po­ve­ća­va to­plo­ta pla­ne­te... Ni­ko se svog ude­la u zlu ne od­ri­če. 
Bu­du­ći da Va­ti­kan ima tzv. ka­ša­lin­sku voj­nu dok­tri­nu, ni­je čud­no što su pa­pu za­ni­ma­le voj­ne te­me. Pi­tao je o ru­skom pro­ti­vlje­nju “evrop­skom an­ti­ra­ket­nom šti­tu”, o si­tu­a­ci­ji na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, Av­ga­ni­sta­nu, Ira­ku i Li­ba­nu, za­tim o Afri­ci i La­tin­skoj Ame­ri­ci. Naj­če­šća reč bi­la je – slo­bo­da.  Mno­go te­ma za 35 mi­nu­ta. Mo­že se pred­po­sta­vi­ti ka­ko je to de­lo­tvo­ran raz­go­vor bio kad su ih u tih 35 mi­nu­ta na­pu­šta­li no­vi­na­ri, fo­to­gra­fi i ka­mer­ma­ni. Taj slo­bod­ni raz­go­vor obez­be­đi­va­lo je 10.000 po­li­ca­ja­ca. Trg Sve­tog Pe­tra bio je za­tvo­o­ren za sa­o­bra­ćaj i pe­ša­ke. He­li­kop­te­ri su nad­le­ta­li Rim. U okol­nim uli­ca­ma ras­po­re­đe­na su  blin­di­ra­na ko­la po­li­ci­je i ka­ra­bi­nje­ra, kao i va­tro­ga­sna ko­la, ra­di spre­ča­va­nja iz­gre­da to­kom de­mon­stra­ci­ja pro­tiv ame­rič­kog pred­sed­ni­ka. Sve je pod­se­ća­lo na sa­sta­nak Gru­pe “Bil­der­berg” ili G-8 – isti sce­na­rio i ista ko­li­či­na fo­li­ra­nja.
Za Sr­be i Sr­bi­ju je naj­va­žni­je da je Džordž Buš Ju­ni­or, iz re­da “Lo­ba­nja”,  re­kao da je do­šlo vre­me da se usvo­ji plan o nad­zi­ra­noj ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va, pre­ma pred­lo­gu Mar­ti­ja Ah­ti­sa­ri­ja i da se na taj na­čin to pi­ta­nje do­ve­de do “kri­tič­ne tač­ke”. Oni ne­gu­ju “kri­tič­ne tač­ke”, ka­kva je na do­dir­ni­ci iz­me­đu Iz­ra­e­la­ca i Pa­le­sti­na­ca ili su­ni­ta i ši­i­ta. U ame­rič­koj voj­noj dok­tri­ni (Pra­vi­lo KoV FM 100-5) in­si­sti­ra se da se ra­to­vi osta­vlja­ju ne­do­vr­še­ni.

Sve se zna una­pred

Po­na­ša­nje SAD je pot­pu­no pri­ri­od­no. Ta, po To­ma­su Mol­na­ru, fan­tom­ska dr­ža­va ži­vi od ra­to­va. Sto­ga je mo­ra­la da se sme­sti na Bal­kan, ra­di da­ljeg voj­nog pro­do­ra na Is­tok. Pri­kri­ve­ni i ve­kov­ni su­kob ko­smet­skih Al­ba­na­ca i Sr­ba is­ko­ri­sti­li su va­za­li “ve­li­kog bra­ta” da se ko­nač­no do­mog­nu naj­va­žni­jeg ge­o­stra­te­škog pro­sto­ra na pla­ne­ti – Bal­ka­na. Je­dan od zna­čaj­nih re­zul­ta­ta po­be­de SAD u “hlad­nom ra­tu” ba­za NA­TO-a – “Bon­stil”. Za vre­me “hlad­nog ra­ta”, zbog po­sto­ja­nja Var­šav­skog ugo­vo­ra, Bal­kan je bio deo “ame­rič­kog ne­do­sa­nja­nog sna”.
Ka­ko Sr­bi­ma ne pa­da na pa­met da ne­kom po­kla­nja­ju svoj pro­stor, va­šing­ton­ski žre­ci ni­su ima­li iz­bo­ra – oslo­ni­li su se na u sve­tu ču­ve­nu, vi­so­ko ran­gi­ra­nu “al­ban­sku ma­fi­ju. Na šta li­či sa­rad­nja sa zlo­čin­ci­ma i ka­ko se naj­br­že tro­ši ugled naj­bo­lje po­ka­zu­ju fo­to­gra­fi­je tri­la­te­ral­nog ugled­ni­ka Ri­čar­da Hol­bru­ka. On je pri­stao na isto­rij­ski fo­to-za­pis za­gr­lja­ja sa po­bu­nje­ni­ci­ma (te­ro­ri­sti­ma) ko­ji su jav­no (čak i u Ha­škom tri­bu­na­lu) pri­zna­li da su ia­zva­li agre­si­ju na SRJ i sve iz­mi­sli­li u ve­zi s pro­go­nom Al­ba­na­ca.
Sr­bi su, uz­gred, ra­di lak­šeg i “le­gal­ni­jeg” od­u­zi­ma­nja Ko­so­va i Me­to­hi­je, pro­gla­še­ni ge­no­cid­nim na­ro­dom. Na­vod­no su po­či­ni­li ma­sov­na zlo­de­la u Sre­bre­ni­ci. Ge­no­cid, o ko­jem se go­vo­ri go­di­na­ma, ni­su us­pe­li da sni­me Ho­lan­đa­ni za­du­že­ni za za­šti­tu Sre­bre­ni­ce, ame­rič­ki špi­ju­ni i sa­te­li­ti, le­gi­tim­ni  pred­stav­ni­ci me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, čak ni pod bor­bom prog­na­ni mu­sli­ma­ni. Ni­su se se­ti­li svo­jih mo­bil­nih te­le­fo­na, fo­to­a­pa­ra­ta i ka­me­ra. Sni­mi­li su ga sa­mi Sr­bi na ve­o­ma ne­u­o­bi­ča­jen na­čin i to u se­lu Tr­no­vo.
Put do pro­tek­to­ra­ta na ju­gu Sr­bi­je obe­le­ži­le su per­fi­o­di­je ve­za­ne za Vu­ko­var, Du­brov­nik, Mar­ka­le, Sre­bre­ni­cu, Ra­čak... Da li je ne­ko vi­deo ka­ko ame­rič­ke, irač­ke, pa­ki­stan­ske i slič­ne tru­pe te­me­lji­to ru­še isto­rij­ske spo­me­ni­ke i sve­ti­nje ka­da se u nji­ma kri­ju “te­ro­ri­sti”?
Ti­mo­vi za upra­vlja­nje kri­za­ma smi­sli­li su pri­lič­no pro­zir­ne smi­ca­li­ce, ali su one oja­ča­ne re­a­go­va­njem in­sti­tu­ci­ja “ve­li­kog bra­ta” NA­TO-a, Sa­ve­ta bez­bed­no­sti, OEBS-a, Kon­takt-gru­pa... Svet je pre­pun po­da­ta­ka o pod­va­la­ma ko­je su pra­ti­le pro­gon Sr­ba i uni­šta­ve­nje nji­ho­ve in­fra­struk­tu­re, ali svet­ska ru­lja je već na­vi­kla da gu­ta la­ži, sve­sna da ži­vi u sve­tu mr­žnje, pa­ko­sti, la­ži, ob­ma­na... i još sve­sni­ja, svo­je ne­mo­ći.
Na­rav­no, žur­ba da se Ko­so­vo i Me­to­hi­ja ve­ri­fi­ku­ju kao te­ri­to­ri­ja ko­ja ne pri­pa­da Sr­bi­ma, jer su, to­bo­že, gre­šnim po­na­ša­njem iz­gu­bi­li tu te­ri­to­ri­ju 1999. go­di­ne, je ra­zlo­žna i zna­či mno­go.
Pre sve­ga, SAD su sve ra­nji­vi­je i ugro­že­ni­je, a ni­su uči­ni­le naj­va­žni­ji deo svog he­ge­mo­ni­stič­kog pla­na. Ugro­že­ne su pro­ce­si­ma unu­tar dr­ža­ve. Ta­mo ne­sta­ju Ame­ri­kan­ci po­ti­ski­va­njem od mno­gih ulje­za. Iz­mi­če im kon­tro­li Ju­žna Ame­ri­ka. Evro­pa ni­je vi­še je­din­stve­na u sa­rad­nji oko osva­ja­nja Is­to­ka, a i sa­ma je sve da­lje od har­mo­nič­nog uje­di­nje­nja i funk­ci­o­ni­sa­nja. Osim to­ga, uko­li­ko se Evro­pa opo­ra­vi, po­sta­će sa­mo naj­zna­čaj­ni­ji kon­ku­rent Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma. U Azi­ji su SAD na naj­ve­ćem is­pi­tu. Ža­ri­šta ko­ja su glo­ba­li­sti stvo­ri­li ne uspe­va­ju da kon­tro­li­šu, a ja­ča­ju voj­ne sna­ge ko­je će im se usko­ro sa­svim iz­ve­sno su­prot­sta­vi­ti. Na­i­me, ja­ča­ju sve ze­mlje ko­ji­ma su du­žne ame­rič­koj ad­mi­ni­stra­ci­ji od Ja­pa­na i Ki­ne, pre­ko Ira­na i Se­ver­ne Ko­re­je, do Ru­si­je, In­di­je i In­do­ne­zi­je.
Ia­ko Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve sa­da pod­se­ća­ju na kla­sič­nog mon­stru­ma – mno­go mo­ći a ma­lo uma – te­ško je za­mi­sli­ti si­tu­a­ci­ju u ko­joj će “ku­plje­ni mo­zgo­vi” re­ši­ti sve ame­rič­ke pro­ble­me i do­pri­ne­ti ostva­ri­va­nju “ame­rič­kog sna”. Ve­ro­vat­no ni ško­le u ko­ji­ma se, pre­ma “Bo­lonj­skoj de­kla­ra­ci­ji”, ob­ra­zu­ju bu­du­ći slu­žbe­ni­ci “ve­li­kog bra­ta”, ne­će us­pe­ti da po­ni­šte do­ka­ze da po­sto­ji ge­net­ski kod, a taj “kod” naj­ve­ći je ame­rič­ki ne­pri­ja­telj. Tre­ba­lo bi svim uče­ni­ci­ma “is­pra­ti mo­zak” da bi se kao sa­vre­me­ni “in­te­lek­tu­al­ni ja­nji­ča­ri” bo­ri­li pro­tiv svo­jih na­ro­da i/ili pra­vi­li pro­jek­te za sa­mo­u­ni­šte­nje.

Šta oče­ki­va­ti

Sr­bi tre­ba da se osve­ste. Ne tre­ba da pot­pi­šu da su Ko­so­vo i Me­to­hi­ja bi­lo či­ja te­ri­to­ri­ja, osim srp­ska, ni da ih tre­ba de­li­ti s bi­lo kim. Tre­ba da se usme­re ka sop­stve­nom ja­ča­nju u sva­kom smi­slu (po­seb­no bi­o­lo­ški), da se na­o­ru­ža­va­ju zna­njem (isti­nom), da se bo­lje or­ga­ni­zu­ju i ko­nač­no is­po­lje vi­še mu­dro­sti, ne­go što su is­ka­zi­va­li do sa­da. Tre­ba da se vi­še­stru­ko pro­či­ste i da bu­du ona­kvi ka­kvi tvr­de da je­su: isti­no­lju­bi­vi, ro­do­lju­bi­vi, ča­sto­lju­bi­vi, bo­go­lju­bi­vi, do­bro­to­lju­bi­vi... Sve dok bu­du go­vo­ri­li za se­be da po­se­du­ju po­seb­ne vred­no­sti i vr­li­ne, da su ra­de­ni i bez­gre­šni, is­pa­šta­će što to i ne po­ka­zu­ju na de­lu. Vre­me će ta­da ra­di­ti za Sr­be. Sve će se do­ga­đa­ti u nji­ho­vu ko­rist i bez nji­ho­vog uti­ca­ja.
Ko­smet­ski Al­ban­ci osta­ju bez bu­duć­no­sti, jer su naj­korum­pi­ra­ni­ja ze­mlja sve­ta, za­ga­đe­na i za­ra­že­na, a pred­vo­đe­na fo­li­ran­ti­ma, uli­zi­ca­ma, ubi­ca­ma, pro­dav­ci­ma be­log ro­blja i dro­ge... Ka­kvu god dr­ža­vu bu­du na­pra­vi­li, ne­će je mo­ći oči­sti­ti fi­zič­ki, ener­get­ski, du­šev­no i du­hov­no, jer se pr­ljav­šti­nom ne či­sti pr­ljav­šti­na – zlom se ne stva­ra do­bro.
Ame­ri­kan­ci će mo­ra­ti da na­pu­ste srp­ski pro­stor, ra­di osva­ja­nja sle­de­ćih, ali sve dok bu­du osva­ja­li to će bi­ti znak nji­ho­ve ne­mo­ći i zle sre­će. Ba­ze i flo­te su do­ka­zi da mo­ra­ju u “is­tu­re­noj od­bra­ni”, ka­ko to oni zo­vu, da pri­vla­če voj­ne efek­ti­ve bli­že svo­jim sve broj­ni­jim i sve moć­ni­jim ne­pri­ja­te­lji­ma. Raz­voj teh­ni­ke i teh­no­lo­gi­je im po­ma­že, ali se br­zo ši­ri i sti­že i u pro­tiv­nič­ke ru­ke.
Sle­de ra­to­vi pro­tiv tzv. “po­bu­nje­ni­ka” i “te­ro­ri­sta”, a to će uglav­nom bi­ti osve­šće­na ru­lja, sve­sna da SAD i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja stva­ra­ju, za ra­čun “ve­li­kog bra­ta”, no­vi ro­bo­vla­snič­ki po­re­dak. Bi­će to na­ja­vlje­ni “rat svih pro­tiv svih”.
Ra­to­vi su ne­mi­nov­ni, jer “ve­li­ki brat” (fi­nan­sij­ski mag­na­ti) no­vac se ula­že u oruž­je ume­sto u re­ša­va­nje glo­bal­nih pro­ble­ma. Pla­ne­ta sve vi­še go­ri i sve je ma­nje slo­bo­de. Je­di­ni si­gur­ni gu­bit­nik i me­ta svih sna­ga sve­ta bi­će Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve i nje­ni tra­ban­ti, po­čev od Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i od­sko­ra i Fran­cu­ske. Ko že­li da “go­ri” u bli­skoj bu­duć­no­sti tre­ba da im se pri­dru­ži.
Ka­da se okol­ni svet ura­zu­mi, uko­li­ko se to do­go­di, bi­će do­volj­no pa­me­ti za opo­ra­vak i po­vra­tak sve­ti­nja­ma, a one su istin­sko du­hov­no sr­ce Sr­bi­je i pre­o­sta­lih istin­skih Sr­ba. Reč je o onim lju­di­ma ko­ji su se upr­kos svim ne­da­ća­ma i pro­go­ni­ma uz­dr­ža­li od od­ro­đa­va­nja, u pro­ce­si­ma ger­ma­ni­za­ci­je, la­ti­ni­za­ci­je, po­ri­mo­ka­to­li­ča­va­nja, isla­mi­za­ci­je, ar­ba­ni­za­ci­je, po­cr­no­gor­ča­va­nja itd. To su oni pra­ved­ni­ci ko­ji ni­su pro­da­li po­nos za ne­vi­dlji­vi pro­gres.
“Ve­li­ki brat” usko­ro za­vr­ša­va svo­ju mi­si­ju pot­pu­no raz­ob­li­čen, ogo­ljen i na­pu­šten. Uko­li­ko ne uči­ni ko­rak ka sve­op­štem uni­šte­nju, pri­me­nom nu­kle­ar­ne ener­gi­je i da­ljim za­gre­va­njem pla­na­te, svet ima šan­su da se usme­ri ka mi­ru i lju­di­ma ko­ji ima­ju do­volj­no zna­nja da skre­nu svet s pu­ta na ko­jem je je­di­na iz­ve­snost – (ne)pre­po­zna­ti po­nor.