Čo­vek tre­ba da bu­de do­bar ra­di svo­ga do­bra

Čo­vek tre­ba da bu­de do­bar ra­di svo­ga do­bra. Da se ba­vi mir­nim, ti­him mi­sli­ma. Ako je do­ma­ćin op­te­re­ćen mi­sli­ma, ni ma­lo de­te ne­će ima­ti mi­ra ni spo­ko­ja od njih. A Go­spod se tru­di, ne­će nas osta­vi­ti ni glad­ne, ni žed­ne, ni go­le, ni bo­se. Je li ta­ko? Za­to se tre­ba i po­tru­di­ti. Mir­ne mi­sli, pu­ne do­bro­te i lju­ba­vi.
Mi smo ne­ve­ro­vat­no pre­ci­zan mi­sle­ni apa­rat, čo­ve­če. Na­še mi­sli, zbog to­ga, uti­ču ne sa­mo na ner­vni si­stem ra­zum­nih bi­ća, već i na ži­vo­tinj­ski i bilj­ni svet. Svi od nas oče­ku­ju pa­žnju i lju­bav, a mi ne shva­ta­mo ­da su na­še mi­sli ogrom­na sna­ga. Sa­mo ma­lo pribranost tre­ba da bi vi­deo da li ti bli­žnji upu­ću­ju mi­sli pu­ne do­bro­te i lju­ba­vi ili one dru­ge. Za­to i tre­ba bi­ti u mo­li­tvi, jer ko se ko­ri­sti lju­ba­vlju, da­će mu Bog i sre­ću i ko­rist.
Mi sa­da, u na­šoj ze­mlji pa i u sve­tu, be­re­mo plo­do­ve na­ših mi­sli i že­lja. Ni­su nam do­bre že­lje, ni­su nam do­bre mi­sli, ne mo­že ni do­bar plod da bu­de. Po­treb­no je da se po­ka­je­mo, da iz­me­ni­mo ži­vot. Po­ka­ja­nje ni­je sa­mo da ode­mo kod sve­šte­ni­ka, već je po­treb­no da se du­ša oslo­bo­di te mi­sli i de­pre­si­je u ko­ju je upa­la zbog kri­vu­da­vih li­ni­ja u svom ži­vo­tu. Po­ka­ja­nje je iz­me­na ži­vo­ta, okre­ta­nje pre­ma ap­so­lut­nom do­bru, osta­vlja­nje ne­ga­tiv­ne stra­ne. To­ga sla­bo ima i kod po­bo­žnih i zbog to­ga stra­da­mo. Kad bi se naš na­rod po­ka­jao, ne bi do­ži­vlja­vao ovo stra­da­nje sa­da, jer mi sa­mi, svo­jim že­lja­ma i mi­sli­ma kom­pli­ku­je­mo se­bi ži­vot. Ja to pre ni­sam znao, ali sa­da vi­dim da sam kriv za sve – i te ka­ko sam kriv za sve. Ja sam se za­ču­dio da su Sve­ti Oci se­be sma­tra­li naj­go­rim od svih lju­di.
Sve­ti oci o mi­sli­ma ka­žu:
“Ko­ja god mi­sao ra­za­ra mir i od ko­je mi­sli ne­ma­mo mi­ra, to je od pa­kla i tre­ba je od­ba­ci­ti i ne pri­hva­ti­ti.”
Mi tre­ba da se tru­di­mo za svo­je do­bro, da se u na­ma učvr­sti mir, ra­dost, lju­bav Bo­žan­ska. Otac naš Ne­be­ski že­li da nje­go­va de­ca ima­ju Nje­go­ve Bo­žan­ske oso­bi­ne, da smo pu­ni lju­ba­vi, mi­ra, ra­do­sti, ute­he, isti­ni­to­sti, ple­me­ni­to­sti. Go­spod, a i svi mi že­li­mo da bu­de­mo krot­ki i smi­re­ni, jer ona du­ša ko­ja je krot­ka i smi­re­na zra­či ple­me­ni­tost i do­bro­tu. Ta­kva du­ša i kad ću­ti emi­tu­je iz se­be uvek mir­ne, ti­he ta­la­se pu­ne lju­ba­vi i do­bro­te. Ta­kva se du­ša ne vre­đa kad je vre­đa­te i kad je gr­di­te, mo­že­te i da je iz­u­da­ra­te, a ona vas ža­li što se ta­ko mno­go mu­či­te. Ta­kvi su ma­lo­broj­ni na ze­malj­skoj ku­gli, ali zbog njih sun­ce gre­je i Bog nam da­je bla­go­slov da ži­vi­mo i da ima­mo sve što nam je po­treb­no za ži­vot. Mi tre­ba mi­sle­no da se iz­me­ni­mo.
Vi­di­te i sa­mi ka­ko mi u po­ro­di­ci stva­ra­mo har­mo­ni­ju ili dis­har­mo­ni­ju, za­vi­sno od na­ših mi­sli i že­lja. Ako je do­ma­ćin u ku­ći mno­go op­te­re­ćen bri­ga­ma i mi­sli­ma o ne­koj te­ško­ći, on tim mi­sli­ma stva­ra ne­mir, ne sa­mo se­bi već i ce­loj svo­joj po­ro­di­ci. Svi su u ku­ći utu­če­ni, ne­ma­ju mi­ra ni­ti ute­he. On kao do­ma­ćin tre­ba da zra­či do­bro­tom pa da se iz nje­ga emi­tu­je na sve osta­le u ku­ći. Ta­kvi smo mi mi­sle­ni apa­rat. •
Otac Ta­dej