Srbija na kratkom lancu

Srbije se, dakle, ne obazirući se na dušebrižničke savete nekih evropskih političara, ipak odlučila da preda zahtev za kandidaturu za članstvo u EU. I to je dobra vest. Bez obzira što mnogi kažu da je predaja zahteva samo etapa ne putu za punopravno članstvo, samo njeno prevladavanje potrajalo nekih destak godina.

Cijena je, bogami, takođe poprilična – 44 od 46 osumnjičenih za ratne zločine Srba bilo je optremljeno za Hag. Pored toga, neki sumljaju da je u paketni aranžman ušlo proglašenje nezavisnosti Kosova i statut Vojvodine.

Uostalom, pitanje cene danas ne stoji prvom mestu — sva ova dešavanja već su ostala iza nas i ne izazivaju preveliku pažnju javnosti. Analitičare danas više zanima drug stvar – šta li se to tako presudno desilo u nedrima unije da su se na Srbiju odjednom prosuli svi ovi evro-pokloni? Od ukidanja viza pa sve do prihvatanja njenog zahteva za kandidaturu.

Mišljenja se iskazuju različita. Među verzijama pominju se, recimo, pokušaj Brisela da udalji Beograd od Moskve kao i nagrada za pojačanje autonomije Vojvodine.

Ipak, meni se čini da razlozi mogu biti drugačije prirode. Kao prvo, u maju, nakon posete potpredsednika SAD Džoa Bajdena Balkanu, Vašington je najzad dao signal i odnos prema Srbiji odmah je postao nekako topliji. Kao drugo, uskoro napušta svoj položaj komesar EU za proširenje Oli Ren i on treba nekako da referiše o obavljenom radu. I treće – Srbijom u svojstvu članice EU daleko je lakše upravljati. Jer, kako god okreneš, unutar ove organizacije svi se manje više pridržavaju iste linije. A problem Kosova pre ili kasnije mora da se reši — ne može se ostaviti crna rupa nasred kontinenta. A kad je već tako, onda Srbiju, nepredvidljivu i sklonu pobunama, treba držati na kratkom lancu. Dobro, nek bude lančiću. Lepom, dekorisanom zlatnim zvezdicama na plavoj podlozi.