Biković: saradnja sa Mihalkovim kao Božja volja

Miloš Biković je jedan od najpoznatijih mladih srbskih glumaca danas. Najveću popularnost stekao je u filmu Dragana Bjelogrlića „Montevideo, bog te video!“. Ipak, svoju karijeru on uspešno gradi i van granica Srbije. Naime, Biković je igrao u filmu Nikite Mihalkova „Sunčanica“, a svetska premijera ovog kinematografskog ostvarenja je održana sinoć u Beogradu.

Film je snimljen prema motivima velikog ruskog pisca Ivana Bunjina, a Mihalkov je spojio dva, žanrovski potpuno različita Bunjinova dela: „Sunčanicu“- kratku priču o iznenadnoj strasti i „Proklete dane“- dnevnik pisca o revoluciji, koju on nikada principijelno nije prihvatio.

O tome kako je uopšte došlo do saradnje Bikovića sa čuvenim Nikitom Sergejevičem Mihalkovim, mladi glumac govori za „Glas Rusije“:

- Meni je Nikita Mihalkov bio omiljeni reditelj još pre nego što sam upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, pre 8 godina. Oduvek sam imao tu neku neobjašnjivu sklonost i ljubav prema Rusiji. Nikita Mihalkov je kao jedan od najpoznatijih predstavnika Rusije danas, bio za mene i jedan od omiljenih reditelja.

Dešavalo se i to da su se sa mnom čak i šalili na fakultetu i govorili- „ma da, to kad budeš igrao kod Mihalkova onda ćeš moći tako da pričaš...“. Posle snimanja „Montevidea“ razgovarao sa bratom, koji je inače monah i on mi je rekao da bi trebalo da pišem pismo Nikiti Mihalkovu i da mu kažem da želim da igram u njegovom filmu. Ipak, nisam pisao, jer sam smatrao da ima sigurno mnogo Rusa koji su isti kao ja i čak bolji. Zašto bi mene Mihalkov uzeo za ulogu u ruskom filmu, osim ako mu ne treba Srbin? Mislio sam da ako mu treba, Mihalkov će doći u Srbiju i ja ću čuti za to. Smatrao sam da ako je to Božja volja, da će se to desiti, pisao ja pisma ili ne. Dakle, nisam pisao Mihalkovu, iako neki mediji navode da jesam.

Niste pisali režiseru, ali ste ipak zaigrali u njegovom filmu. Kako je na kraju ipak došlo do toga?

Pola godine nakon mog razgovora sa bratom, zvonio mi je telefon, zvali su me na kasting za glavnu ulogu kod Nikite Mihalkova. Nisam dobio glavnu ulogu, ali sam dobio jednu značajnu ulogu. I meni je sama saradnja sa Mihalkovim, pa makar i da sam samo statirao u filmu, veoma značajna. Od tada sve objašnjavam time- Božja volja i/ili Božje dopuštenje.

Kako možete da okarakterišete velikog ruskog režisera? Da li je zahtevan ili možda strog...?

Nije on čovek koji od ljudi oko sebe zahteva, već sama njegova pojava i sama njegova vatra, žar sa kojim on radi, od ljudi izvlači maksimum. On prosto sve oko sebe time zarazi, tako da vi to ni ne osetite, a kao da vas je naterao da nadiđete sebe, svoje strahove, svoje granice. On jeste strog, ali uz veliku dozu topline, onda vi tu strogost ni ne osetite. A ta strogost jeste potrebna da bi se ta kreativna atmosfera na snimanju uspostavila. Uz to, Mihalkov ima toliko autoriteta iza sebe, da ne mora tu strogoću da podvlači.

Recite nam nešto o vašoj ulozi, o liku kojeg igrate u „Sunčanici“:

On je jedan mladi vojnik, koji je 1920.godine potpuno slomljen, jer shvata, kao i svi ti vojnici, da je ne samo poražen od strane političkih, odnosno fizičkih neprijatelja, od strane Crvene armije, nego je poražen zato što shvata da svet u kojem je on živeo i koji je formirao njegove ideale više ne postoji. Ne postoji više ta Rusija, ne postoji ta vrsta vojnog kodeksa, časti, plemenitosti. On je poražen kao Rus, kao ruski čovek tog vremena, jer shvata da tog sveta više nema.

Koliko je bilo teško „uroniti“ u ulogu, kako ste se spremali za nju?

Od produkcije sam dobio nekoliko stotina stranica materijala, dokumenata i Dnevnik generala Denikina i naravno čitao sam ostale Bunjinove priče. Osim toga, ovde u Srbiji sam upoznao ljude koji su potomci belih emigranata, koji i dalje čuvaju npr baš taj neki kofer sa duvanom koji su nasledili od svojih predaka. Lik kojeg ja igram, takođe ima takav kofer... Jer ti ljudi su odatle, tačnije hiljade ljudi sa Krima su otišli u emigraciju, neki od njih u Jugoslaviju...

Jovana Vukotić,