Zemlje CIE ne žele da se svađaju s Rusijom

Konstruktivni rezultati posete predsednika Rusije Vladimira Putina Beogradu svedoče o tome da značajan deo evropske javnosti ne prihvata antirusku fobiju Brisela i Vašingtona.

I ne radi se samo o istorijskoj tradiciji i plodnoj saradnji između Rusije i Srbije, i njenim susedima iz regiona Centralne i Istočne Evrope, već i o konkretnim velikim projektima koje Moskva nudi svojim partnerima. SAD i rukovodstvo Evropske unije su iznervirani, ali nisu u stanju da pobiju ruske adute.

„Rat sankcijama“ koji je Rusiji nametnulo rukovodstvo Evropske unije i SAD primorava nas na to da se ozbiljno zamislimo o adekvatnosti briselskih struktura. Merilo efikasnosti svake strategije predstavljaju njene konkretne posledice. I s ove tačke gledišta momenat koji je Zapad izabrao za konfrontaciju s Rusijom se ne može nazvati povoljnim. Između ostalog, i u pogledu društveno-ekonomskih pokazatelja.

Svetska tržišta koja su opet propala svedoče o novom zamajcu ekonomske krize. Evropska centralna banka (ECB) nije uspela da dostavi program dodatne finansijske stimulacije za izvođenje evropske ekonomije iz krize. ECB nije u stanju da adekvatno pomogne ekonomiji evrozone uvođenjem hitnih mera zbog opozicije koju predstavlja Nemačka, priznaju izvori iz Brisela. „Investitori su zaista zabrinuti zbog situacije u Evropi i pogoršanja ekonomskih pokazatelja, koje zapažamo,“ – konstatuje vodeći stručnjak u oblasti investicija američke kompanije Greenwood Capital Associates LLC Volter Tod (Walter Todd).

MMF je naveo pogoršane prognoze za svetsku ekonomiju, a rukovodioci Federalnog rezervnog sistema SAD su priznali da to može negativno da se odrazi na tempo rasta nacionalnog BDP. „Ekonomski rast u svetu je i dalje razočaravajući, pritom ostaju na snazi geopolitički rizici i bojazni vezane za širenje ebole,“ – kaže u zaključku upravnik kompanije Pengana Capital Ltd. u Melburnu Tim Šreders (Tim Schroeders).

U ovakvoj situaciji rukovodstvo SAD i EU ultimativno zahteva od evropskih zemalja da praktično raskinu trgovinsko-ekonomske veze s Rusijom i da se odreknu realizacije projekata koji donose obostranu korist – između ostalog, i onih u energetskoj sferi. Treba li se čuditi sve jačoj opoziciji prema ovakvim planovima?

Američki stručnjaci i publicisti zvone na uzbunu. Evo karakterističnog citata iz članka poznatog politikologa Džeksona Dila (Jackson Diel) u listu The Washington Post: „Premijer Mađarske Viktor Orban (Viktor Orbán) je izjavio da je primer delovanja Putina u Rusiji dostojan podražvanja, slovački premijer Robert Fico (Robert Fico) je moguće lociranje vojske NATO u svojoj zemlji uporedio sa „sovjetskim upadom iz 1968. godine“, isto su učinile i češke vlasti. Ove zemlje su se takođe založile protiv antiruskih sankcija“. Sve ove zemlje su članice NATO – užasnuto podseća autor članka i dodaje da još jače proruske simpatije postoje u Srbiji, koja je kandidat za ulazak u EU.

Zaista, možemo se složiti s misterom Dilom u tome da su, kako piše, „mnoge zemlje NATO polako počele da naginju na stranu Moskve“. Ali, da li se tome treba čuditi? Jer sami zapadni stručnjaci priznaju ekonomsku i političku neodrživost antiruskog kursa Zapada. Kako piše londonski list The Financial Times, „zapadni rukovodioci teško da su svesni koliko Moskvi provokatorski izgleda napredovanje NATO u istočnom pravcu“. Osim toga, nastavlja izdanje, EU „šalje slične provokativne signale svojim programom „Istočno partnerstvo“.

Ovakve aktivnosti Zapada u Evropi objektivno stvaraju nove linije deobe i primoravaju Evropljane da načine izbor koji ne žele. Ovaj izbor se nameće i zemljama CIE koje ne samo da nisu krive za sadašnju finansijsko-ekonomsku krizu u Evropskoj uniji, već su nasuprot „starosedeocima“ EU, od početka vodile umereniju ekonomsku politiku – podsetio je stručnjak Instituta za ekonomiju RAN Vjačeslav Senčagov:

Istočnoevropske zemlje, ma kako čudno to bilo, između ostalog, nisu toliko „naduvale“ kredite i vodile su uzdržaniju kreditno-finansijsku politiku. S druge strane, takođe ne možemo da kažemo da u nastaloj situaciji mogu da deluju potpuno samostalno. One su ipak članice Evropske unije.

Sadašnje protivrečnosti u redovima Evropske unije u vezi s pitanjem razvoja odnosa s Rusijom mogu imati još ozbiljnije institucionalne posledice po samu organizaciju. Između ostalog, mogu se naći u opasnosti integracioni ekonomski modeli. Profesor ruske Finansijske akademije Boris Rubcov je primetio za „Glas Rusije“ da je za svaku konkretnu zemlju potrebna objektivna analiza svih pluseva i minusa unifikacije političkog i ekonomskog kursa u okviru EU:

Događaji koji se dešavaju u Evropi svedoče o tome da je u nekim slučajevima zaista bolje sačuvati nezavisnost u istoj ovoj ekonomskoj politici. To će biti isplativije. Bilo kako bilo, svaki konkretan slučaj treba analizirati ponaosob. To već zavisi od svake zemlje i njenog položaja u Evropi i u svetu.

U nedavnom govoru u Sejmu-parlamentu premijerka Poljske Eva Kopač (Ewa Kpacz) je istakla da je zabrinuta zbog „izolacije Poljske“ u Evropskoj uniji, za šta razlog može biti formulisanje „nerealnih ciljeva“ u Ukrajini. Međutim, Varšava u tome ni iz daleka nije usamljena. „Nerealne ciljeve“ u vezi s Ukrajinom i Rusijom su pre svega formulisali Vašington i Brisel. Iz toga proističu sve mnogobrojniji problemi u Evropskoj uniji.

Petar Iskenderov,