Violeta Blaga: Ko to ima decu za bacanje?

„Provod“

Kada čujem da neko izgovori: „Idemo u provod“ – istog se časa naježim i pretrnem. Svi dobro znamo šta je danas – provod. To je besomučno napijanje u društvu, (i drogiranje) igranje po stolovima, po diskotekama, klubovima i splavovima, razulareno ponašanje, nekontrolisano stupanje u intimne odnose sa nekim- ko se, eto tu zatekao, „ima se seks“ – kao čista konzumacija i zabava, seda se u auto sa nepoznatima, juri se drumovima do još jednog, „boljeg mesta za provod“. Odjuri se u smrt. U tamu i ništavilo.

Ko je za to kriv? Ima li jednog krivca, koga možemo imenovati, ili je to ipak nešto za šta smo jednim delom - svi krivi. Svojim činjenjem i nečinjenjem.

Čini se da je čitavo društvo podbacilo. I to mnogo, bojim se, nepopravljivo. Svaki segment koji čini jednu zajednicu: i roditelji, i zakonodavstvo, dakle, država, mediji, inspektori, policija i na kraju sama deca. Ona najmanje.
 

Roditelji

Generacije rođene 50-tih, 60-tih i 70-tih, i ti tada mladi ljudi, morali su da se pomuče za svoje parčence slobode. Mislilo se da su roditelji prestrogi. Izlazilo se samo vikendom.

„Vrati se kući do deset“ „Ko je taj što te dopratio do ulaza?“ „Gde si bila i s kim?“ „Dok te ja hranim nećeš izaći iz kuće tako odevena!“

Svako ko bi zakasnio, oglušio se na zahteve roditelja, mogao je da očekuje da sledećeg vikenda neće izaći sa društvom. Postojala je kazna, nezaobilazna i sigurna.

Danas, 2014. godine, deca izlaze iz kuće kada žele i vraćaju se – kada požele. Roditelji ih pozivaju na mobilni telefon da saznaju gde su. Nekad se jave, nekada ne. Odbijaju poziv.

Danas, 2014. godine, roditelji su nemoćni. Sve im izmiče. Deca ih ne poštuju jer nemaju dovoljno para da im daju za provod. Danas roditelji, u nemogućnosti da izađu na kraj sa sopstvenim životima i neprilikama, odbijaju da imaju probleme i sa sopstvenom decom, pa ih puste na ulicu. I dok oni zure u televizore, kunjaju, spavaju, čame ... njihova deca se „provode“- pa sutra –ko živ, ko mrtav!

Bogu hvala, većina dece se vrati u neko doba kući, pred zoru, „zakuca se“ u krevet, da odmori posle duge i naporne noći. Odeća mu smrdi na dim, alkoholna isparenja ispune (momačku ili devojačku) sobu... Košmar. Košmar. Nebitno je je li vikend ili radni dan.

Roditelji ujutro odu na posao, ako ga imaju.

Dete, pođe u školu, iscrpljeno, neispavano, a nekada nije u stanju da ustane do tri popodne. Koja škola...

Tako mu je to. Svi tako.

„Šta da radim, kada SVI mladi danas tako izlaze?!“ vajkaju se roditelji.

Stvarno –šta oni mogu? U ovakvim okolnostima?

Ništa.
 

Država

Ovakva država? Šta ona može dobro da smisli i spasi našu decu? Pa skoro ništa.

Jer ovakva država nije tu da brine o svojim građanima, već o interesu političara. Ličnim, naravno.

Ukoliko bi u Srbiji postojala odgovorna, prava država koja je organizovana na korist njenih državljana- onda bi nesumnjivo uočila probleme, definisala odakle izviru i potrudila se da ih reši, uvođenjem zakona i propisa. Odgovorna država bi smatrala da mladi moraju biti zaštićeni od svih iskušenja koja im se (suptilno) serviraju kao: zabava, provod i stil života, pa bi tu učinila ključne korake.
 

Koraci za spašavanje mladih u Srbiji:

Veliko spremanje medija. Čišćenje iz programa svih sadržaja koji unižavaju moral, kvare ukus i podstiču nedolično ponašanje. Postavljanje radne obaveze za medije: da promovišu pristojnost, kulturan govor, pozitivne vrednosti... da snimaju emisije u kojima je glavni lik – pošten čovek, koji radi, čini dobra dela, pomaže starima i slično. Danas mlada devojka u Srbiji želi ( i radi na tome) da postane „starleta“ –što je eufemizam za prostitutku, a mladić se oseća „jadno“ ukoliko ne vozi moćna kola, ne diluje drogu ili kupuje uništeno preduzeće za dinar.

Zakoni i propisi moraju da budu jasni i da se primenjuju:

Kafane, kafići, restorani, splav-klubovi, trebalo bi da rade isključivo do ponoći radnim danima. (Za registrovane članove kluba, dokle oni žele). U tim objektima, maloletnik- ne bi smeo da uđe, a kamoli da dobije alkoholno piće. Onaj ko je punoletan- ne bi smeo da dobije piće, ako konobar proceni da je dotični već „nivelisan“. Ukoliko bi konobar „prevideo“ nivo alkoholisanosti mladog gosta- trebalo bi da inspekcija taj objekat zatvori na mesec dana i naplati veliku kaznu.

Saobraćajne prilike: Država bi morala da poštri propise za mlade vozače i vozače početnike. Alkoholisani vozač bi morao da se obavezno odvede u specijalizovanu ustanovu, na bar jedan dan. (Svako ko bi proveo jedan dan na odeljenju za zavisnike od alkohola u Kovinu- sasvim bi drugačije usmerio svoj život, po izlasku odande!) Oduzimanje vozačke dozvole na tri godine. Mera društveno-korisnog rada.

Maloletnici ne bi smeli čak ni da šetaju ulicom bez pratnje starijih, posle 12 časova noću. Policajac bi morao da ima nadležnost da ih privede u stanicu i pozove roditelje da dođu po dete.

Pre dve – tri decenije, ako bi se mladi nekud uputili, u kasnim večernjim ili noćnim satima- policajac bi ih legitimisao, ukorio zbog skitnje i uputio da smesta odu kućama.

Danas, 2014. godine, mlađi maloletnici, deca ispod 12 godina, borave u parkovima, šetaju ulicom i u 23 sata, bez pratnje roditelja. Niko ih, čak, ne doziva sa prozora!

Zar to nije zanemarivanje dece, pitam se? Kada smo čuli da je neki roditelj kažnjen jer mu je dete zatečeno na ulici, bez nadzora?

Danas, sutra, ti mladi će sesti u ponoć u automobil, nagaziti papučicu gasa, pa u „provod“.

A sutra : Ko živ, ko mrtav!

Pitam se: Ko u ovoj zemlji ima decu za bacanje?

Pitam se. Vapim.

Do neba.

Autor: Violeta Blaga

Izvor: Dveri