Problem mina u Republici Srbskoj i Federaciji BiH još uvek nije rešen

Međunarodni eksperti, ne bez osnova, govore da je Bosna danas najopasnija „minska“ zemlja. Protivpešadijske mine su možda primitivno, ali ipak strašno oružje. Imao sam priliku da vidim posledice upotrebe ovog oružja za vreme svojih poseta Balkanu u svojstvu novinara. Međutim, ovaj problem, ostaje aktuelan do današnjeg dana.

Za vreme rata u Bosni i Hercegovini mine su se pravile u improvizovanim uslovima. Izrada se veoma pojednostavljivala. Najvažnije je bilo da ona poseduje što razornije dejstvo. Muslimanska armija je koristila i vojne mine. I danas, 19 godina nakon završetka rata, u zemlji se nalazi oko 200 hiljada ove vrste eksploziva.

Ukupna površina minskih polja – skoro 1400 kvadratnih kilometara. Najveći problem je što ne postoji dokumentacija i zapisi, jer mine načešće nisu postavljali vojni specijalci. Miniranjem teritorije su se bavili svi. Malo ko je znao pravi „minerski posao“. Zbog toga taj problem i dan danas postoji.

Nakon decembra 1995. godine, od mina u Bosni nastradalo je oko 2000 ljudi. Samo poginulih je bilo 600 osoba. Turističke agencije, biznis-partneri, često upozoravaju turiste i biznismene na ovaj problem i malo ima onih koji žele da ulažu novac u „opasnu aktivnost“.

Planirano je bilo da se do 2019. godine zemlja u potpunosti očisti od mina. U Bosni radi oko 3000 sapera. Međutim, to se pakazalo malo. Postoji tehnika, želja, ali proces slabo ide. Trebalo je da se razminiranje vrši po 40 kvadratnih kilometara na dan, dok je u praksi izvođeno po 15 kvadratnih kilometara. Detalj koji usporava proces – nedostatak finansijskih sredstava. Od potrebnih 20 miliona evra, izdvaja se samo polovina ovih sredstava.

Može se reći da su u Bosni i Hercegovini odavno digli ruke od toga. Sprovode se razne konferencije, ali se malo radi. Međutim, 15% stanovništva (540.000 ljudi) svakodnevno rizikuje svoj život apsurdnom smrću od različitih vrsta „minskih zamki“, koje su ili zaboravljene ili se kriju. Sigurno bi mnogo poštenije bilo da se informacije objave, pa makar i za novac.

Ne treba zaboraviti još jedan detalj iz savremenog života. Ljudi žive veoma siromašno, jedva sastavljaju kraj s krajem. U unutrašnjosti je odavno razvijen biznis sakupljanja metala. Kako bi zaradili za hleb, skupljači otapada često bez selekcije iskopavaju sve metalne predmete. Često nailaze na mine, koje sakate ili ubijaju ljude.

U posleratnoj Bosni i Hercegovini, većina činovnika rade za EU. Svi teže da se zaposle na mesta sa dobrom platom. Pri tome, birokrate u ministarstvima i različitim međunarodnim organizacijama malo interesuju svakodnevni problemi građana. Za većinu, najvažniji posao je potraga za sponzorima za svoje različite programe. Npr. povratak izbeglica koje bi želele da se vrate i dobiju nazad svoju zemlju i oduzetu imovinu. Za ovo nema sredstava, kao što nema ni za čišćenje zemlje od mina.

Konstantin Kačalin,