Od ljubavi do mržnje. Zašto Vašington krivi mađarskog premijera?

SAD pokušavaju da uvuku Evropu u „hladni rat“ sa Rusijom- mišljenja je premijer Mađarske Viktor Orban. Prema njegovim rečima, Budimpešta nije dužna da učestvuje u ovome- jer po čitavu zemlju ovo može loše da se završi.

Zaista, uplitanje u poslove drugih država- to je najpre prerogativ SAD. Samo Vašington može sebi da dozvoli sebi da diktira uslove svima, i male evropske države tu nisu izuzetak. Mađarska rizikuje da pređe iz drugarskog tabora u tabor prijatelja Bele kuće. Krivica za ovo leži na premijeru, koji na zaprepašćenje Vašingtona ima svoje mišljenje, a američki san je okarakterisao kao težnju ka hegemoniji.

Ovo nije prvi ovakav nastup Vikotra Orbana, koji se nije dopao spoljnopolitičkim partnerima Mađarske. Ovakav govor je izazvao reakcije i među njegovim mađarskim saborcima. Tada je premijer predložio da se Mađarima koji žive u drugim državama omogući status dvojnog državljanstva, tu je mislio i na one Mađare koji žive u Ukrajini. U Kijevu, naravno, ovo nije izazvalo pozitivne reakcije, pa su u Budimpretši požurili sa izjavom da premijer ništa loše nije mislio.

Ipak, ovim povodom je reagovao Orbanov poljski kolega Donald Tusk, koji je praktično munjevito odreagovao i izrazio solidarnost sa Kijevom, optuživši svog mađarskog kolegu za to što su „njegove reči bile izgovorene na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme“.

Stav Orbana nije ostavio ravnodušnim ni SAD. Senator Džon Makejn ga je nazavo „neofašističkim diktatorom“. Mađarskog premijera je ovo „isuviše uravnoteženo“ ponašanje prema Rusiji politički koštalo, jer su protiv činovnika, a pod plaštom borbe protiv korupcije, uveli sankcije i zabranili ulazak na teritoriju SAD.

Ali Viktor Orban, čini se, živi po principu „Vašington mi je drug, ali mi je istina draža“ i nastavlja da govori o važnosti „Južnog toka“ i da kritikuje politiku evropskih i američkih partnera.

Deluje da je prestižno prijateljstvo sa SAD postalo veoma teško za Evropljane, pa je sve teže ćutati. Zato se tu i tamo mogu čuti i jasno izražene sumnje o izabranom kursu. I odmah stiže naplata- ili u vidu sankcija ili u vidu javnog prozivanja. Ali, u poslednje vreme, skoro da je postala čast naći se na „crnom spisku“, jer deluje da je to sada pokazatelj zdrave pameti i nezavisnog mišljenja.

Marija Baljabina,

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut