Multietničnost po meri Bošnjaka

Istraživanje Fondacije „Fridrih Ebert” u Sarajevu pokazuje da se Srbi uglavnom pozivaju na honorarne poslove i one po ugovoru, Hrvati na poslove koji zahtevaju srednju stručnu spremu, a Bošnjaci se primaju u stalni radni odnos

Sarajevo – Rezultati istraživanja koje je nedavno provela Fondacija „Fridrih Ebert” potvrdili su da postoji diskriminacija prilikom zapošljavanja Srba, kao i Hrvata u takozvanom multietničkom Sarajevu. Naime, ovo istraživanje, prvo takve vrste u BiH, pokazalo je da se Srbi uglavnom pozivaju na honorarne poslove i po ugovoru, Hrvati na poslove koji zahtevaju srednju stručnu spremu, a Bošnjaci se primaju u stalni radni odnos.

– Nepotrebno je pozivati se na rezultate istraživanja, jer je i pticama na grani jasno da u Sarajevu, kad je o zaposlenim reč, Srba nema, ili ih ima tek toliko da se mogu prebrojati na prste. Pre rata u sarajevskim zdravstvenim ustanovama, na primer, radilo je oko 600 Srba, vrsnih doktora i stručnjaka, a danas od njih toliko ne radi nijedan. Ista situacija je i na fakultetima, jer je više od 500 profesora srpske nacionalnosti samovoljno otišlo, ili je posle rata proterano – kaže poslanik u Parlamentu BiH Slavko Jovičić. Dodaje da u Sarajevu, koje je po njegovom mišljenju „najveći islamski centar na Balkanu”, Srba nema ni na čelnim pozicijama ni u jednoj drugoj sarajevskoj instituciji, javnom preduzeću ili bilo kojoj značajnijoj organizaciji.

Na tvrdnje koje dolaze iz bošnjačkih krugova da u ovom trenutku Srbi prednjače, kad su u pitanju vodeće funkcije na nivou države, Jovičić kaže da „to ne može biti merilo multietničnosti, jer su Srbi koji rade u zajedničkim institucijama samo na privremenom radu”. Naravno, kaže on, i ova slika bi bila potpuno drugačija i stanje bi bilo gore da „to što jeste nije rezultat odluke o konstitutivnosti koja je morala da bude ispoštovana”.

O Sarajevu, kao gradu koji može da bude primer suživota, multikulturalnosti i multietničnosti pričaju uglavnom i jedino Bošnjaci, dok lider SDP-a Zlatko Lagumdžija iste ove epitete vrlo često pripisuje Tuzli. Da ni njegove tvrdnje nisu tačne, da su proizvoljne i čista farsa, dokazuju podaci kojima raspolaže Boško Milić, predstavnik Srpskog građanskog veća 1993. u Tuzlanskom kantonu.

„Od 86 direktora škola na području ovog kantona nijedan nije Srbin, pre nekoliko dana primljen je jedan Hrvat, dok su svi ostali Bošnjaci. Mladi nastavnik geografije Siniša Simić, koji je 120 puta konkurisao za posao i svaki put odbijen, ne može da dobije stalni posao, jer njegova sudbina je u rukama direktora jedne škole koji smatra da „Simić ne može predavati naš nacionalni predmet”, što je smešno – kaže Milić. Nezvanično saznajemo da u Lagumdžijinoj „multietničkoj” Tuzli, odnosno Ministarstvu unutrašnjih poslova ovog kantona „radi više od 1.600 Bošnjaka, 140 Srba, 124 Hrvata i 55 ostalih“. U istom ovom MUP-u, kako izveštavaju mediji, na nedavno završenom konkursu „propao” je i Srbin Kristijan Vasilić, „bez obzira što je diplomirao kriminalistiku sa prosečnom ocenom devet i na intervjuu pokazao izuzetno opšte znanje”. U pravim multietničkim sredinama, što Sarajevo, a i Tuzla očito nisu, život se odvija potpuno drugačije, a i na konkursima „ne propadaju” najbolji, što bi, konačno, morali da shvate i bošnjački političari, oni što se zaklinju u multietničnost i mogućnost suživota u BiH.