O patološkom demagogu

„Umjesto da demokratija, po prirodnoj svojoj nameni i selekciji, izbije u ARISTOKRATIJU, t.j. u vladu najboljih predstavnika, u pravom, prvotnom smislu te reči, mi vidimo, da surovom demagogijom, zloupotrebom demokratskih ustanova izbija baš protivno prava „kakisto-kratija“,t.j. vladavina najgorih. Etika, kultura, nauka tu je stala bespomoćno./…/

Dok su raniji demagozi mogli da ubiru svoju žetvu samo u izuzetnim istorijskim momentima, gotovo redovno buntovnim putem, u otvorenoj opreci prema socijalnom i političkom uređenju, dotle danas u većini država samo državno i političko uređenje, u svojim zakonskim oblicima, silno pogoduje demagogiji. /.../ Danas može demagog, iskorišćujući demokratske i ustavne institucije, nakalemljene jednoj neobrazovanoj gomili, da se podmuklo uvuče i do najviših mesta državne uprave, i štaviše, ako ga na ramenima ponese propisni broj glasova, mora tu da bude i trpljen. I onda se dešavaju prava čuda; sve se izvrće naglavce, sve zapada u neki vihor, a država dobiva izgled lude kuće. Niko ne zna izlaza, svak oseća ruglo i naopakost situacije, sav je interes apsorbovan večitim trzavicama, borbama i krizama da se ni odahnuti ne može – a iza svega toga ceri se diabolsko lice demagoga. U tome on živi, i to je njegov elemenat, on o kome jedino treba da se sluša, gnjavitelj i mora cele nacije, cele države./…/

Demagog pre svega poseduje oštar njuh za niske najraširenije instinkte gomila. /…/ Dobro znade pravi demagog da U SEBI SAMOM čuva izvesnu rezervatnost i udaljenost od gomile; samo po potrebi od vremena do vremena on ulazi „pod kožu“ gomili./…/ On laska egoizmu i taštini gomile, uporno i neumorno razduvava njene klasne mržnje i zavisti, iz mana i inferiornosti gradi vrline i superiornosti /…/

Lozinka mora da bude oštro i prosto izražena, ali što zvučnija. Fraze i blistave reči, moraju se ponavljati do nesvesti, a naročito treba da se neka izvesna mržnja, neko nezadovoljstvo raspiruje do krajnjih granica. Ali, u stvari, sve su to samo sredstva. Interes gomile, staleža nije ni na kraj pameti demagogu. Gomila ima njemu da posluži, i to prvenstveno samo njemu./…/

Obećanja daje bezgranično, jer to gomila najradije sluša i radi njih najviše grne za prorokom i vođom. /…/ Treba ipak da je čovek još od neke posebne strukture, da bi masama mogao najvećom lakoćom obećavati zlatna brda, nova carstva na nebu i na zemlji, brisanje s lica zemlje svih omraženih protivnika, koji nisu vredni da dišu vazduh, itd, itd/…/PATOLOŠKI potez u ličnosti.

Ustrajan, neumoran, lukav i mudar za svoj „veliki cilj“, on izlazi na drugu stranu i do smešnosti budalast, nemoguć. On mora da bude vođa, prorok, reformator, vladar. Goneći i jureći za tim ciljem, on ruši oko sebe kao bivol u prašumi. Zgranutih lica oko sebe on ne vidi, udarca ne oseća. Ne bira sredstava ni estetskim ni etičkim merilom. U amoralnosti svojoj opasan, na drugu stranu izlazi motriocima i smešan, bljutav, neukusan/…/

Neumornom brbljivosti i nametanjem hoće stalno samo na sebe da upozorava. Ni časka ne sme da se izmakne očima gomile: ako ne može više da leti, on glavinja, lupeta, viče, krevelji se, što bilo – samo da bi oči ostale stalno u nj uprte. Njegova žeđ za „javnošću“ neutaživa je; sve drugo mora u stranu, samo on mora da se vidi i čuje. Ima nešto kao infantilno u toj „maniji javnosti“. Kao ono dete, koje sedeći među odraslima, a razmaženo i naviklo da se svi oko njega komešaju, baca što bilo na zemlju i razbija kad vidi da su se svi oko njega odvrnuli – da bi opet tako na se upozorilo, tako i psihopatski demagog mora bar kakovu glupost da izbaci, samo da ne bi javnost malo od njega počinula./…/Novine treba samo o njemu da pišu, samo o njemu da se govori./…/Tu je štampa koja izvješćuje, treba građe i senzacije, što luđe i apsurdnije to bolje. I zato on neumorno govori i izjavljuje se o svemu i svačemu; glavno je samo da se on čuje. Pane kiša, on daje izjavu, kihne li politički protivnik, on daje ocjenu i osudu, makne se nešto u inostranstvu, on daje mišljenje i brzoplete karakteristike ljudi i naroda, rasa i epoha, svi zemalja i svih nebesa. /…/Najveće trivijalnosti, katkad upravo čiste gluposti, čitaju se štampane i preštampavane po novinama, ako ih je kao „izjave“ dao jedan ovakav psihopatski govorljivac./…/

Psihopatski tipovi oduvek su imali neko posebno dejstvo na gomilu. Poznato je da su mnogi stari narodi, pa tako i stari Slaveni u ludacima gledali neka viša nadahnuta, vidovita bića. Psihoza utiče na masu kao neka moćna mistika, nešto što utiče, sugeriše nekom posebnom snagom. /…/Ključ za razumevanje ove pojave u celini, mogao bi da bude u jakoj hipertrofiji emocionalog nad intelektualnim u psihi gomile. Radi se o udovoljenju jakih osećanja, upravo strasti i afekata./…Šta je za masu n. pr. politika nego jedno polje vrućih želja i bolnih neispunjenosti, strasnih mržnja i samoljubivosti. Tko će jače da zagrabi u tu masu nego onaj koji će joj islikati živim bojama ispunjenje svih tih neispunjenosti? Iracionalnoj podlozi u duši gomile potpuno odgovara iracionalna ličnost suludog proroka. Ne može gomilu fascinirati blistav i sređen duh, moralno sređena ličnost koja NE MOŽE obećavati i islikavati sve ono što masa želi – i koja se najzad ne može da pokloni toj masi. I tako ono što u pojedincu izlazi kao abnormalno, patološko, apsurdno, u sklopu psihe gomila izlazi kao normalno, kao pravilo./…/

Druga je opet stvar, kako će društvo da se OBRANI od štetnosti osiljenog psihopate – demagoga, naročito onde gde sama gomila ne može takovim tipovima da odoli, nego postaje njihovom žrtvom. Lekovi se se iznalazili tek onda kada su se bolesti naharale, a zakoni su donošeni kada se je već mnogo nagrešilo. Za patološko – kriminalne demagoge u KORENJU njihove delatnosti, nije zasad još ništa predviđeno – osim za izvesne posletke te delatnosti/…/“
 

Iz arhiva izvadio, kao sveže pisano,
Žarko Ognjanović

Izvor: Dveri