„Iskander“ je idealni ubica američke protivraketne odbrane u Poljskoj

Ruska vojska u toku iznenadnih vojnih vežbi prebacuje u Kalinigradski region raketne komplekse „Iskander“, dok se Poljska sprema da razmesti na svojoj teritoriji sisteme PVO i PRO. Loša vest za NATO je što u takvoj situaciji alijansa nema šta da suprotstavi ruskom protivnapadu.  

       Više nije principijelno šta se događalo pre toga - premeštanje ruskih kompleksa „Iskander“ ili pokušaj probnog razmeštanja u Poljskoj sistema PRO nepoznatog porekla.  

        Već se duže vremena zna da će se na teritoriji susedne sa Rusijom zemlje pojaviti raketni kompleksi PVO i PRO. Takođe je bilo poznato, zadugo do događaja u Ukrajini, da se odluke nisu donosile na diplomatski način.  

       Nema smisla da prepričavamo izgovore koje su SAD izmišljale kako bi opravdale ideju o razmeštanju sistema PRO u neposrednoj blizini od ruskih granica. Onaj kome je to potrebno i bez toga pamti: to je trebalo da bude zaštita od nepostojeće iranske pretnje, koja stiže od nepostojećih balističkih raketa sa nepostojećim nuklearnim bojevim glavama.

       Diplomatska diskusija koja je usledila podsećala je na debate španskih rabina sa Torkvemadom: odluka o razmeštanju PRO (progonu Jevreja i Marana) bila je doneta preliminarno, zbog mistične prirode, ali je zanimljivo to čuti.  

        Tada (pre bezmalo 10 godina) po prvi put je govoreno o parirajućem razmeštanju ruskih raketnih sistema „Iskander-M“, pričemu upravo u Kalinigradskom regionu, a ne negde drugde. Ovi planovi imaju strateški karakter, za njih se zna unapred - to nije bataljon pomorske pešadije koji može da se prebaci bilo gde.

       Niko nije krio da je sistem „Iskander“ upravo bio odgovor na razmeštanje američkih sistema PVO i PRO u severnoj Poljskoj (kao što je pretvaranje Krima u tvrđavu koja obiluje upravo takvim sredstvima uništenja na južnom krilu odgovor na sličan pokušaj u Rumuniji).  

         „Iskander“ je „idealni ubica“ baš takvih sistema koje SAD pokušavaju da razmeste na novoj pozornici vojnih dejstava, koju oni sami kreiraju u realnom vremenu.

       Kako američki „Patriot“, tako i konkurentni francuski analozi nisu sposobni da samostalno odbiju napad na sebe same krstarećih raketa srednjeg dometa. Razmeštanje u Kaliningradskoj oblasti „Iskandera“ pretvara široko reklamirani sistem natovskog PRO u samo još jednu metu.

       U tom smislu je značajan planirani broj sistema koje se uzajamno razmeštaju: SAD i Poljska govore o 9 baterija „Patriot“, istovremeno ukazujući na tobože 10 ruskih baterija „Iskander“.  

        To liči na istinu, pošto u Vašingtona nema u rezervi viška kompleksa PVO i PRO, a oružane snage Rusije su „prikupile“ „Iskandera“ za dve pozornice ratnih dejstava, što se još nije događalo u novijoj istoriji. Moskva je u stanju da planski razmesti oružje visoke preciznosti na nekoliko ratnih pozornica, a pritom i sa rezervom.

        U ovom kontekstu treba posmatrati i neke detalje iznenadnih vojnih vežbi, u koje su trenutno uključene vojne jedinice Zapadnog vojnog okruga, Severne i Baltičke flote, vazdušno-desantne snage i jedinice za specijalne namene.

        Padobranci iz Ivanovske oblasti uvežbavaju izvođenje desanta u regionu Pečenge (odnosno na norveškoj granici), arktička brigada zauzima Zemlju Franca-Jozefa, Severna flota oslobađa takozvani put Gorškova - koridor za kretanje u Severni Atlantik iz Barenceva mora između obala Norveške i Islanda, a avijacija velikog dometa gleda u pravcu Norveške, Islanda i Velike Britanije.     

        Obrni- okreni, ali ovo je upravo scenario ruskog protivudara koji bi bio odgovor na potencijalnu agresiju NATO-a. Ovaj scenario se razrađivao još u sovjetsko vreme i do današnjeg dana nije izgubio aktuelnost. Promenili su se samo vrste naoružanja i taktika njihovog korišćenja, ali je smisao skoro isti.  

        Ukratko, pretpostavlja se da bi prilikom sukoba Rusije i NATO-a u Evropi, glavno bilo pitanje vremena: koliko će brzo moći (ako bude moglo) da stigne u Evropu pojačanje iz Severne Amerike (SAD-a i Kanade). Jedini način da se dostave velike mase žive sile i tehnike bio je i ostaće ratno-pomorski konvoji.

        Da bi zaustavila konvoje, Rusija treba da uspostavi kontrolu nad Severnim Atlantikom. To je moguće postići sprovođenjem kompleksne desantne operacije u severnoj Norveškoj uz zauzimanje aerodroma NATO-a, kojih je tamo mnoštvo, uključujući i glavni - islandski Keflavik. Kontrola nad Keflavikom omogućila bi ruskim vazdušno-desantnim snagama (između ostalog i strateškim bombarderima) kontrolu nad čitavim Atlantskim okeanom sve do Azorskih ostrva - krajnje južne tačke rute potencijalnih konvoja.

        Tako bi pitanje uništavanja sličnih konvoja postalo tehničko pitanje. Na severnu rutu bi Amerikancima bilo bolje da zaborave, prebacivanje u severnu Norvešku i Island ruskih snaga za specijalnu namenu i vazdušno-desantnih snaga srušilo bi ravnotežu na evropskoj pozornici vojnih dejstava.  

        Istovremeno, Severna flota, uključujući podmornice sa nuklearnim naoružanjem, mogla bi da nesmetano uđe u Atlantski okean, nakon čega bi se rat mogao smatrati završenim. Za to vreme Poljaci i 12 američkih tenkova u Letoniji mogu koliko god žele (a najviše sat-sat i po) da glume herojsku odbranu.   

        Takav razvoj događaja može da bude osiguran i otvaranjem vazdušnog prostora iznad Baltika i Skandinavije (odnosno nakon uništavanja aerodroma i njihove zaštite), zbog čega i postoje „Iskanderi“ u Kalinigradskoj oblasti i na granici sa Estonijom (pošto postoje i norveški sistemi PRO kod Narvika i Mo i Rane).

        Tu su i arktičke jedinice za specijalne namene sa njihovim nečujnim iskrcavanjem iza Polarnog kruga - kao što su to sada uvežbavali Ivanovski padobranci na norveškoj granici.   

        Upravo se ovog scenarija plaši NATO i zbog toga toliko zaoštrava pažnju na davno najavljenoj ideji premeštanja „Iskandera“.

        Severno-atlantska alijansa nema sistem mobilne odbrane, tokom mnogih godina njena vojno-strateška koncepcija ili je tapkala u mestu ili se orijentisala na gađanje tuđe teritorije „Tomahavcima“ bez ikakvog otpora od strane protivnika. U našem, pak, slučaju nekada potencijalno „slaba“ nezaštićena teritorija -  Severni ledeni okean - sada je postala, praktično, ofanzivno jezero.

        Američka vojska u Persijskom zalivu postala je nezaštićena kako za našu flotu (ona sada ima svoje baze u regionu), tako i za uzvratni raketni udar. I najbitnije: oni još uvek nisu u stanju da shvate plan protivudara, koji je upravo opisan.  

        Zato je razmeštanje „Iskandera“ u Kaliningradskom regionu (čak i privremeno, u okvirima vežbe) privuklo na sebe toliku pažnju. Ono je, uzgred, usledilo odmah posle definitivnog istupanja Rusije iz Sporazuma o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, koji formalno nije uticao na novonastalu situaciju. U tom kontekstu reči ministra odbrane RF Sergeja Šojgua - „na našoj teritoriji razmeštamo oružje gde nam je volja“ - nikoga nisu iznenadile.

        Ali, mnoge su obradovale.   

        Prevela Marija Petrova